Милан РАДУЛОВИЋ - три основна схватања Косовског завета

Прво схватање Косовског завета баштини први оснивач српске државе, велики жупан Стефан Немања, а потоњи монах Св. Симеон Мироточиви, који је имао снажну етичку чврстину владара, али и богобојажљивост, богочежњивост и благоверност монаха. Обе врлине показао је овај светитељ и оставио у завет својој владарској лози Немањића и свом српском народу „да не бисмо сувише заволели овај свет и да нас та љубав не би везала и одвојила од Његовог (Божијег – Р. Б.) царства и од вечности које су уграђене у човекову благоверну душу. Благоверности, а не војној вештини и дипломатији, учи Велики жупан своје потомство и свој народ“ (Исто, стр. 129), а данашњи колонијални жупани уче га пљачкању народа. Немања, владар мале Рашке, са малом титулом жупана, највећи је српски владар, не „Силни Цар Душан“, нити „Краљ Ујединитељ“, нити српска „Љубичица Бела“, јер су после малог српског жупана Немање народ и држава цветали преко моћних краљевства до царства, а после силног цара, краља ујединитеља и маршала „љубичице беле“ све се распало и све је пропало.
Дакле, није само Свети кнез Лазар изабрао Царство Небесно – логосну енергију Вечности – него и сви српски владари пре њега. Већина њих се и одрекла моћи и власти, а пригрлила монашку ризу. Учиниле су то и њихове жене. После витешких, најчешће трагичних смрти својих мужева замонашиле су се и управљале српским царством, као монахиња Јелисавета док њен син Урош није дорастао до пунолетства. Урадила је то исто и књегиња Милица, која је управљала Србијом као монахиња Евгенија. Ово говори о чистоти, величини и угледу Српске православне цркве. Српски владари градили су цркве и манастире себи, свом потомству и свом народу за душу и одрицали се владарске моћи да у миру и молитви предају Логосу и саберу своју душу у космичким енергијама Царства Небесног.

Аристократско-витешко и патријархално-епско виђење Косовског предања Милан Радуловић прати кроз црквену и народну епску поезију. Анализира црквену службу кнезу Лазару Данила Трећег и из ње цитира ове стихове:

„Боља ми би похвала смрти
неголи са поругом живети.“

И:

„Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после свега
другима будемо“.
(Исто, стр. 132)

Сумњамо да су икада прочитали ове стихове актуелни владари Србије који свакодневно изјављују да они неће да славе митове, смрт, машту, него реалан живот и будућност.

Цео Косовски циклус српских народних епских песама слави „Косовски мит“, како пејоративно актуелни владари Србије називају Косовски завет. У две варијанте епске народне песме „Пропаст Царства Српског“ кнеза Лазара више опомиње свест него вера да се не огреши о завет Светог Симеона и Светог Саве па и он обилато дарује и гради српске манастире. У предсмртној ури Косовског боја опредељује се за Царство Небесно јер је „земаљско за малена, / а небесно увек и довека“. Занимљиво је Радуловићево уочавање да у епским песмама до коначне одлуке кнеза Лазара у њему има и гордости и колебања, а код Милоша Обилића тога нема. На светао чин да се жртвује за Царство Небесно њега води само чиста вера часног витеза.

Овакво схватање Косовског завета Радуловић с правом прецизно назива „аристократско-витешким и патријархално-епским“ јер га афирмишу и извршавају српски витезови, аристократског порекла, који воде патријар-хални српски народ који се жртвовао са својим господарима, а они који су преживели Косовски бој опеваће и живети заветно опредељење својих жртвеника.

Треће, просветитељско-историјско схватање Косовског предања „не извире из живе и чисте вере, као у монашкој култури, него из историјске свести и естетске духовности па је тако и Косовски завет из живог религиозног израза људске душе деградиран у естетизовану, идеологизовану и политизовану слику српске историје” (стр. 140), закључује ову своју књижевно-богословску студију о Косовском завету Милан Радуловић.

Радуловићева уочавања су изнијансирана и савршено мотивисана: монашко осећање Царства Небесног је доктринарно верско; аристократско са елементима сопствене владарске гордости и славољубивости, а патријархално-епско „више уметничко него теолошко“; просветитељско-историјско је мотивисано интересом градитеља историје материјалног просперитета. Мало је аутора у српској науци о књижевности и култури са оваквим осећајем за нијансирано истраживање духовних феномена.

Ово последње, просветитељско-рационалистичко схватање Косовског завета пригрлили су српски протестанти који данас воде српску државу. За њих је Косовски завет „мит у значењу измишљене приче“ (стр. 139). Будући да су без вере, они растерећено преговарају са Албанцима и њиховим америчким бомбардерским и европским протестантским покровитељима, позивајући се само на „чињеничко стање“, и олако, корак по корак, поклањају свету српску земљу Косово и Метохију онима који су је обесветили и разрушили. Заборављају да српски народ живи у културном обрасцу немањићке и светосавске традиције и онда када њихови владари погазе Косовски завет.Живи га „у светлости Новог Завета. Косовски бој је схваћен као Велики Петак и Распеће; после Распећа извесно долази Васкрсење, односно обнова слободне српске државе“ (стр. 138), закључује Милан Радуловић.

Милан РАДУЛОВИЋ (1948-2017)

****

Словенско друштво