КОСОВСКА БИТКА - ШТА КАЖУ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ?

Најстарија вест о Косовском боју забележена је дванаест дана после битке. Руски монах и ходочасник Игњатије затекао се на турској територији. Он сведочи: "Мурат је био отишао у рат против Лазара, српског кнеза. Кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашени овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској, митрополит отпусти монаха Михаила, епископ Михаило отпусти мене, Игњатија и Сергеја Азакова, свога монаха." Ниједном речју, монах не спомиње турску победу. Напротив, Муратова смрт је изазвала немире и пометњу у европском делу турског царства.
Краљ Твртко Котроманић је писао почетком августа Трогиранима, два месеца касније и Фирентинцима, славећи победу над Турцима. Босански краљ се хвалио да је победа дело његове војске коју је предводио Влатко Вуковић. Писмо Фирентинцима није сачувано, али се из њиховог одговора 20. октобра 1389. године може наслутити садржај Твртковог писма. Фирентинска општина је честитала краљу твртку победу. На Запад су стизале вести о хришћанској победи. Звона цркве Нотр-дам у Паризу су се огласила, славећи победу над неверницима. У вестима које су стизале прецизно се одређује датум битке и наглашава место погибије султана Мурата. У тим вестима султанова смрт се приписује дванесторици заверених ратника. Број војника ангажованих у бици није поуздан. Филип Мезијер помиње двадесет хиљада ратника на обе стране. Он је октобра 1389. године записао да су Мурат и његов син потпуно разбијени у пределима Арбаније. Пословично добро обавештени, Млечани су у јулу 1389. дочули "за смрт реченог господина Мурата". Послали су писма султановим синовима Бајазиту и Јакубу, не знајући за погибију овог другог. 
Из писама византијског ретора Димитрија Кидона упућених изгнаном цару Манојлу, не наслућује се турска победа. "Онај проклетник (Мурат) веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе." У другом писму Кидон каже: "И тако твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељем." За разлику од ових вести, Константин Философ, биограф деспота Стефана Лазаревића, приписује победу Турцима.
Губици у Косовском боју били су поразни за обе стране у сукобу. Османско царство је лакше преболело сатирање своје војске. Србија није могла да надокнади погибију кнеза Лазара, феудалног племства и витезова. Остала је обезглављена на дуже време. Последице битке на то недвосмислено указују. 
Одмах после боја тело кнеза Лазара сахрањено је у цркви Светог Спаса у Приштини. Његова породица је уз благослов српског патријарха и епископа, пренела мошти Косовског Новомученика у манастир Раваницу. Мошти су успут почивале у манастиру Нова Павлица, задужбини Мусића, косовских страдалника. Милица је у Раваници дочекала поворуку са Моштима свога мужа. Константин Философ сведочи: "А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужан глас ридања и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни." 
Годину или две после Косовског боја, кнез Лазар је проглашен за свеца. За време велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. године, мошти светог кнеза Лазара пренете су у Сент-Андреју, а седам година касније у фрушкогорски манастир Врдник. У доба револуције 1848. године његове мошти су премештене у Фенек, потом у Кленак. После три месеца враћене су поново у Врдник.
Почетком Другог светског рата, архимандрит Лонгин Лазареве мошти склања у манастир Бешенево, а априла месеца 1942., пред усташким злочинцима и пренете су у београдску Саборну цркву где су пребивале до 1989. године, када су, након свечаног обиласка српске земље,после 600 година, враћене у манастир Раваницу, где почивају и данас.