-6665608196925514
Фреска:Распињање сестре Јелице
У народу се тешко прихватају тумачења да се народни певач послужио мотивима из старогрчке литературе, или да је само на тим основама градио своју песму “Бог никоме дужан не остаје“.Исувише је то предање присутно у народу као и одјек некада давно доживљеног догађаја. И то само ту у Стигу. Јер о „кучки Павловици“ се зна само у Браничеву и око њега, док је у удаљенијим пределима сасвим мало, или ни мало позната. Отуда се мисли да је то предање могло да настане у Заови, на темељу истинитог случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту опстане до дана
Историјски извори помињу браћу Радиће као Лазареве вазале из Браничевског округа а Павла као Стишког кнеза,тако да се може десити да се народно предање,еп,покполио са историјом.
Два брата Павле и Радул(н) много су волели своју сестру Јелицу.Павлова жена из зависти убије сопствено дете и оптужи Јелицу подметнувши дечији јастучић код ње,након чега браћа везаше сестру за репове четири коња и тако је растргоше.Где је пало тело настаде Заова,где су пале очи Сестрољин,где је пала глава(брада) Брадача и где су пале руке-Рукумија.
Манастир Сестрољин+++ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ+++
"Зла Павловица"се покаје и разболе и признаде злочин,након чега(на њену молбу) Павле и њу растрже коњима и остави све и оде да живи у шуми.Сам чин се могао десити око 1385.године. на дан Светог Илије.
Не мора да значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време. Можда су Заову сазидала и Јеличина браћа, властелини Павле и Радун(л), ако су заиста постојали.
Пронађена архивска грађа на турском језику потврђује да је “манастир За(х)ова постојао 1467. год. а затим су је, Турци до темеља порушили. Манастирска црква је у 19. веку поправљана по Карађорђевом налогу 1805.године. Црква је поправљана и 1825, а потом 1837. и 1838. године по свој прилици много темељније него до тада. Рађени су изнова читави зидови и фасаде, а тек после тога она је фрескописана у целости.
Подробније у делима пароха Данила Л.Поповића,др.Леонтија Павловића и Михајла Миладиновића
Манастир ЗАОВА+++ АРХАНГЕЛИМА МИХАЈЛУ И ГАВРИЛУ+++
Најстарији помен манастира БРАДАЧЕ у српским писаним изворима потиче из половине 15. века уз напомену да је у то време Брадача био веома жив и активан манастир. На основу систематских археолошких истраживања спроведених 1985. и 1986. године установљено је да је објекат подигнут крајем 14. века. У Браничевском тефтеру из 1467. године помиње се манастир Раван у близини села Куле за који се мисли да би могао да буде Брадача, јер рекогносцирањем нису установљени остаци било каквог другог објекта у атару овог села. Девет година касније, у Смедеревском тефтеру записано је име манастира Брадаче.
Манастир БРАДАЧА+++ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ+++
Историјски извори не кажу ништа о времену настанка манастира Рукумија. У повељи кнеза Лазара, издатој манастиру Раваници 1376. године, по болоњском препису, поменуто је село Рукомија, али не и манастир,што може да значи да га тада још није било или да је постојала само парохијска црква
Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему црква је посвећена Св. ВазнесењуГоспода Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили.
Свети Мартирије Синајит
Обиласком сва четири манастира и духовном снагом и благодаћу благословом ћете увек бити ближи истини.
Жика Ракић дипл.историчар,професор
6665608196925514
Фреска:Распињање сестре Јелице
У народу се тешко прихватају тумачења да се народни певач послужио мотивима из старогрчке литературе, или да је само на тим основама градио своју песму “Бог никоме дужан не остаје“.Исувише је то предање присутно у народу као и одјек некада давно доживљеног догађаја. И то само ту у Стигу. Јер о „кучки Павловици“ се зна само у Браничеву и око њега, док је у удаљенијим пределима сасвим мало, или ни мало позната. Отуда се мисли да је то предање могло да настане у Заови, на темељу истинитог случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту опстане до дана
Историјски извори помињу браћу Радиће као Лазареве вазале из Браничевског округа а Павла као Стишког кнеза,тако да се може десити да се народно предање,еп,покполио са историјом.
Два брата Павле и Радул(н) много су волели своју сестру Јелицу.Павлова жена из зависти убије сопствено дете и оптужи Јелицу подметнувши дечији јастучић код ње,након чега браћа везаше сестру за репове четири коња и тако је растргоше.Где је пало тело настаде Заова,где су пале очи Сестрољин,где је пала глава(брада) Брадача и где су пале руке-Рукумија.
Манастир Сестрољин+++ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ+++
"Зла Павловица"се покаје и разболе и признаде злочин,након чега(на њену молбу) Павле и њу растрже коњима и остави све и оде да живи у шуми.Сам чин се могао десити око 1385.године. на дан Светог Илије.
Не мора да значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време. Можда су Заову сазидала и Јеличина браћа, властелини Павле и Радун(л), ако су заиста постојали.
Пронађена архивска грађа на турском језику потврђује да је “манастир За(х)ова постојао 1467. год. а затим су је, Турци до темеља порушили. Манастирска црква је у 19. веку поправљана по Карађорђевом налогу 1805.године. Црква је поправљана и 1825, а потом 1837. и 1838. године по свој прилици много темељније него до тада. Рађени су изнова читави зидови и фасаде, а тек после тога она је фрескописана у целости.
Подробније у делима пароха Данила Л.Поповића,др.Леонтија Павловића и Михајла Миладиновића
Најстарији помен манастира БРАДАЧЕ у српским писаним изворима потиче из половине 15. века уз напомену да је у то време Брадача био веома жив и активан манастир. На основу систематских археолошких истраживања спроведених 1985. и 1986. године установљено је да је објекат подигнут крајем 14. века. У Браничевском тефтеру из 1467. године помиње се манастир Раван у близини села Куле за који се мисли да би могао да буде Брадача, јер рекогносцирањем нису установљени остаци било каквог другог објекта у атару овог села. Девет година касније, у Смедеревском тефтеру записано је име манастира Брадаче.
Историјски извори не кажу ништа о времену настанка манастира Рукумија. У повељи кнеза Лазара, издатој манастиру Раваници 1376. године, по болоњском препису, поменуто је село Рукомија, али не и манастир,што може да значи да га тада још није било или да је постојала само парохијска црква
Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему црква је посвећена Св. ВазнесењуГоспода Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили.
Манастир Рукумија
Обиласком сва четири манастира и духовном снагом и благодаћу благословом ћете увек бити ближи истини.
Жика Ракић дипл.историчар,професор
Коментари
Постави коментар