СРБИ И СРБИЈА

Вест да су амерички археолози на Светој гори, која је још од 9. века била недоступна за жене, на територији манастира Пантократор открили женски скелет шокирала је православни свет. Информација је најпре узета са резервом, али када је дефинитвно потврђено да је реч о  костима жене , почеле су да се развијају бројне теорије о томе ко би то могао да буде... Једна од верзија је да је реч о Јелени Страцимировић Немањић — супрузи цара Душана Силног. Због историјских података да је она неко време провела на Светој Гори, нагађа се да кости које су пронађене могу бити њене јер је на основу начина на који је сахрањена јасно да се ради о важној личности која потиче из утицајне породице. Царица Јелена је зиму 1347/1348. године провела на Светој Гори. Тако је Јелена ушла у историју као  прва жена која је ногом крочила на Свету Гору . Записи сведоче о томе да је све време ношена у носиљци како не би дотакла свету земљу. У носиљци је јела, спавала, вршила нужду... Она је дошла на

Патријарх Лукијан је убијен а иако је у питању високи црквени великодостојник, тај злочин је деценијама прећуткиван, све до премијере документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефана Димитрија Димића, за који је сценарио написао Жарко Димић Ликвидација  патријарха Лукијана , последњег архиепископа карловачког и тада највишег српског црквеног великодостојника, у септембру 1913. године, била је припрема Аустроугарске за обрачун са Србијом и увертира у Први свјетски рат. Овим убиством Беч и Пешта покушали су да обезглаве Србе и одвоје их с једне и са друге стране Саве и Дунава. Убиство је уједно и врло интересатно с аспекта криминалистике јер, у идетификацији тијела брутално ликвидираног патријарха учествовали су његов зубар, шнајдер и обућар. Патријарх Лукијан је убијен а иако је у питању високи црквени великодостојник, тај злочин је деценијама прећуткиван, све до премијере документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефа

Био сам у једном граду много пре него што се то догодило и у једном сну кад се обистинио! рецитовао и певао,био и пио давно,но што се вино наточило! *** А шта се може против љубави и града? Ко то може срушити човека кад на Истини стоји? Ко је јачи од ветра кад шапате бројиш? Ко то гаси ватре кад пламено збориш? *** И сад смо потврдили све што су снило Нека су, требаће за неке нове Људе И приче које се нису догодиле јер су се испричале. Ту треба тражити камен на којем Свет стоји. *** Био сам у једним очима пре но што су прогледале а одувек су ме виделе онаквог каквог нисам срео Али ако нема љубави како се све одиграло, све је вредело јер је болело а и горело! *** Бити дете или човек биће да је исто. И био сам у једном древном граду небеском по звању а ехо се чује у грудима и зато нас има! И опет сам у том граду пре но што сам хтео! *** Жика Ракић

Суково  је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника – доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву – музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу. Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је  оца архимандрита Јустина , који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. „Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру“ – вели Михаило, што значи да је  отац Јустин  са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково. Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Ју

У Манастирима сакупљам покидане делове душе и сваки ми подари  мир ненаметљиво,нечујно некада одмах! Тако да и сећање одахне! Суводол има вековну бол која лечи чак толико да је страдање разумљиво и јасно одмерено. Буковом миомир ревности и људскости коју преврћем у себи довољно да ме опет доведе. Лешје светли дахом Светости а сваки Светитељ благи пример кога све мање дајем. Прошетам Студеницом кад изгубим храброст да стварност погледам бритко навлачим чизме кајања док мрзну Савине босе ноге. Липовац је јединствен зато што је створено увек јединствено јер свако од нас има заступника пред Богом. У Раваници мирно Врховном Команданту рапортирам: да нисам издан док пред Њим стојим.. Смисао је увек најтеже наћи зато је труд милости вредан а милост једина дужност! Одлазим често у Острог сваки пут кад се питам чиме ли сам добро задужио? Изнова се на Цетињу задивим Јовановом испосничком руком коју напуни пред сваки пост и зато будем сит и с

Призвук царског у твом имену изгубити оно што никада нећемо имати Дух који нас веже добиће на времену и неће бити растанака Земља ће се променити! Јеси ли ми добро босанчице,хрватице,српкињице моја?! Знамо зашто Солина брже тече јер су нам тишине највише дале искрености ту где су мостови поломљени смелост прискаче и чују се стихови јер све одзвања у вечности, јеси ли ми жива хрватице,босанчице,српкињице моја? Кроз мрак смо све видели док дању убирамо моћ; У рату се само храбрима не опрашта а увек тиња сада сабирамо и оно што нисмо просули, пола љубави је ноћ! Тражимо је у скривеним фигурама иња има ли га на твојим обрвама српкињице,хрватице,босанчице моја? Шета мисао по врелим беспућима несавршености милост и за оно што не разумемо сва дар искусно јака да је довољно дајемо суштином и речима наивности нижемо редове док преносимо пренето а волимо истрајно у потрази за срећом хрватице,српкињице,босанчице моја? Треба б

После Немање, његови су потомци дограђивали нова здања уз старије храмове, или су саградили по једну цркву – обично свој маузолеј. Први је, следећи Немањин пример,  краљ Милутин  подизао сакрална здања у свим крајевима своје државе и изван ње, у многим тадашњим угледним црквеним средиштима. Међу његовим задужбинама истакнуто место заузима студеничка црква посвећена Св. Јоакиму и Ани, познатија по ктитору нeго по патрону, због чега је названа Краљевом црквом. Спада међу ретке рашке храмове чије је време грађења познато, јер о томе говори натпис уклесан на каменој траци уграђеној дуж спољне стране апсиде под кровним венцем: „У име Оца и Сина и Светога Духа, ја, рoб Божији Стефан Урош, праунук господина Симеона и унук Првовенчаног краља Стефана, син великог краља Уроша и краљ све српске и приморске земље, сазидах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових Јоакима и Ане, године 1314, индикта 12 и приложих томе светом храму хрисовуљу. И ко ово промени да је проклет од Бога и

Ваше Преосвештенство, Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебљиво стојим на становишту и видим потребу да данас цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано „Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут“. Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази. Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ. Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну бо

Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страни У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству - "Историја је учитељица живота". Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, "превешће" на српски: "Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу"! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: "Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља". Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник.

Прво да појасним наслов.Може да асоцира на рахметли Али-ју Изетбеговића али не!Он је већ био тема низа мојих текстова а биће и у роману.Ми смо осам месеци и два дана заједно радили,радовали се,туговали и ратовали.Он је ратни злочинац.Није део овог наслова. С друге стране пак може да асоцира на бајку "Алибаба и 40. разбојника.Није ни то!Алибаба је бајка за децу,имао је пећину и дружину и јавно,наочиглед свих је пљачкао!"Јунак овог текста не воли пећине,односно можда воли млађе и тешње.Пре рупе у ових 40. села. Наслов би требало да буде "Али,Бошко и 40. села".Наравно ради се о врлом градоначелнику Зајечара Ничић Бошку а 40. села је број села у зајечарској општини.Мислим да има још једно али ми је неко рекао да тамо више нема никог(село Лесковац)односно да тамо нико не споји годину дана.Има и других о којима се Бошко стара као "Селачка река" или "Дреновац" где нема ни поште ни продавнице ни школа.Има заљубљеника у завичај и курјака. Дакле