Злочин увод у Велики рат: Патријарх убијен и бачен у ријеку

Патријарх Лукијан је убијен а иако је у питању високи црквени великодостојник, тај злочин је деценијама прећуткиван, све до премијере документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефана Димитрија Димића, за који је сценарио написао Жарко Димић

Ликвидација патријарха Лукијана, последњег архиепископа карловачког и тада највишег српског црквеног великодостојника, у септембру 1913. године, била је припрема Аустроугарске за обрачун са Србијом и увертира у Први свјетски рат. Овим убиством Беч и Пешта покушали су да обезглаве Србе и одвоје их с једне и са друге стране Саве и Дунава. Убиство је уједно и врло интересатно с аспекта криминалистике јер, у идетификацији тијела брутално ликвидираног патријарха учествовали су његов зубар, шнајдер и обућар.

Патријарх Лукијан је убијен а иако је у питању високи црквени великодостојник, тај злочин је деценијама прећуткиван, све до премијере документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефана Димитрија Димића, за који је сценарио написао Жарко Димић.

Лукијан (световно име Лазар) Богдановић је рођен 1867. године у Баји у Угарској. Његов отац Александар рођен је у Барањи у Печвару, а у Бају се преселио као трговац, гдје је држао малу радњу. Мати Милица рођ. Летић била је блиска рођака патријарха Георгија Бранковића. Лукијан Богдановић се школовао у родној Баји, Сремским Карловцима и у Јегри (мађ. Егер)

Замонашио се 1891. године и ускоро постао архимандрит манастира Вазнесења Христовог у Беочину. За епископа Епархије будимске постављен је 1892. године. Дана 10. новембра 1907. осветио је камен темељац новог здања пештанског Текелијанума, задужбине Саве Текелије, најимућнијег Србина у Угарској.

Посебно је био интерсантан избор владике Лукијана за патријарха послије смрти патриајрха Горгија Бранковића. Мада је у то вријеме поглавара СПЦ бирао Српски црквено-народни сабор, одлуку је морала да потврди влада Угарске, а коначну ријеч давао је цар Фрањо Јосиф.

Лукијан је изабран је за српског патријарха 22. септембра 1908. са 33 гласова за и 25 против, мада је већина саборска прво за патријарха изабрала вршачког епископа Гаврила Змејановића, чији избор угарски премијер Шандор Векерле није прихватио. Затим је саборска већина за српског патријарха изабрала епископа бачког Митрофана Шевића. Он се, међутим, под притиском краљевског комесара повукао. Мађарске и и аустријски двор били су у великој заблуди јер су вјеровали да је владика Лукијан њима најоданији архијереј. Вријеме ће их жестоко демантовати јер овај изузетно образовани и наочити архијереј у балканским ратовима ће доказати да није мађарофил. Напротив, био је велики српски пастир и добротвор. Уз његову помоћ и благослов слата је огромна помоћ Срба из Угарске браћи преко Саве и Дунава.

Одбио да сједиште патријаршије из Сремских Карловаца премјести у Будим

То је једна од ствари коју бечки двор никако није могао да му заборави. Од њега је, због лакше контроле, тражено и да сједиште патријаршије из Сремских Карловаца премјести у Будим, што је одбио. Такође му није опроштено што је за епископа будимског изабран Георгије Зубковић, а не угарски фаворит Георгије Видицки.

Угарским великашима није било по вољи што је патријарх Лукијан давао велике годишње прилоге Српском привредном друштву „Привредник“ и био је један од оснивача Патроната Привредникових добротвора и његов активан члан.

Године 1912. мађарска влада Иштвана Тисеје укинула је српску црквену аутономију. Тисеј је био посебно киван због избора и устоличења владике Георгија Зубковића, српска штампа је због настале ситуације неправедно окривила патријарха Богдановића.

Прича о патријарховој ликвидацији почиње у љето 1913. године, када је пошао на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио у Бадгаштајн.

Српска побједа у балканским ратовима реметила је планове Аустроугарске

Према ријечима академика Василија Крестића, српска побједа у балканским ратовима реметила је равнотежу и планове Аустроугарске. Патријарх Лукијана је пошао код цара у Беч да објасни разлоге своје подршке и помоћи Србима, и успут свратио у бању на одмор. Угари су одлучили да га ликвидирају. Постоје докази да су га убила два полицајца на мосту, истиче академик Крестић.

-Један полицајац му је ишао у сусрет спреда, други отпозади. Завршио је у ријеци – наводи академик Крестић.

Прије него што ће се уопште сазнати да је Богдановић мртав, два мјесеца је тражено његово тијело. У седиште Карловачке митрополије вијест да је нестао стигла је 1. септембра. Шест дана након нестанка у ријеци Ахе нађени су први трагови – парче доњег рубља, а затим и дио кошуље с језичком на коме су, латиницом, били иницијали Л. Б. Они су се подударали с иницијалима на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби. Убрзо су нађени и други дјелови одјеће. Корито реке Ахе је свакодневно претраживано, а одређена је и награда од 1.000 круна ономе ко први нађе патријархово тијело.

Кад су званичне угарске власти обуставиле потрагу, уз помоћ Светог синода др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио је самосталну истрагу. Кад је крајем октобра вода опала, у близини жељезничке станице Кламштајна, тридесетак километара од мјеста несреће, Емил Васиљевић нашао је патријархов леш. Тело се савило око дрвеног стуба једног моста, и покривено окамењеним песком личило је на камен.

Од главе је остао, само доњи дио вилице, па је идентитет и утврђен на основу поправљених зуба. Други доказ био је телеграм патријарховог обућара Душана Бркића са мјерама Лукијанове ноге. И патријархов кројач је послао мјере, које су одговарале нађеном телу.

Патријарх је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, испод олтара Горње цркве. Приликом патриајрхове сахране политика и искрсла у први план. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану посало царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ропмена-Баренфелда, а српски краљ генерала Божу Јанковића.

Народ је овацијама поздравио изасланика српске владе, цио вагон су искитили цвијећем и на станицу га испратили уз пјевање националних песама. Барона су извиждали.

По бечкој и угарској штампи, уз помоћ појединих државних чиновника српског пореклам почеле су да колају разне гласине, од тога да је патријарх био жртва атентата извршеног по жељи угарске владе, до тога да је био депресиван, помраченог ума, и да је извршио самоубиство. Још прије него што су нађени његови остаци, у мађарској штампи појавио се напис „Патријарх Богдановић убијен“, у коме је писано како је пао као жртва јужнословенске завјере.

Убиство патријарха је расвијетљено 1922.

Ту подлим и неистинитим тврдњама посебно се истицао Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Тисе. Он је упорно без доказаљ тврдио да су патријарха убили српски завјереници.

Убиство патриајрха је расвијетљено 1922. године када је архимандрит Георгије Видицки у „Патријаршијском гласнику“ обзнанио нове чињенице. Овај свештено монах, за којег су Угари тврдили да је велики мађарофил и зато су хтјели да буде изабран и за васику, боравио је јула 1913. године у Карлсбаду. Ту га је на повјерљив разговор позвао један мађарски гроф, који је претпостављао да је Видицки, после неуспјелог именовања за будимског владику, непријатељски расположен према патријарху Лукијану. Гроф му је повјерио планове групе угарских политичара да по сваку цијену Лукијана Богдановића онемогуће, „морално или физички“, да даље обавља дужности.

Према ријечима Жарка Димића, идеја налогодаваца ликвидације је била да се овим убиством српски корпус у Аустроугарској обезглави и одвоји од Србије, посебно зато што је било доста Срба међу официрима. Србија је послије балканских ратова постала мала регионална сила, која се ширила на југ. С друге стране Саве и Дунава радило се на покатоличењу и мађаризацији српског живља.

(Извор: Портал Тамо далеко)