СРБИ И СРБИЈА

Био сам у једном граду много пре него што се то догодило и у једном сну кад се обистинио! рецитовао и певао,био и пио давно,но што се вино наточило! *** А шта се може против љубави и града? Ко то може срушити човека кад на Истини стоји? Ко је јачи од ветра кад шапате бројиш? Ко то гаси ватре кад пламено збориш? *** И сад смо потврдили све што су снило Нека су, требаће за неке нове Људе И приче које се нису догодиле јер су се испричале. Ту треба тражити камен на којем Свет стоји. *** Био сам у једним очима пре но што су прогледале а одувек су ме виделе онаквог каквог нисам срео Али ако нема љубави како се све одиграло, све је вредело јер је болело а и горело! *** Бити дете или човек биће да је исто. И био сам у једном древном граду небеском по звању а ехо се чује у грудима и зато нас има! И опет сам у том граду пре но што сам хтео! *** Жика Ракић

Суково  је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника – доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву – музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу. Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је  оца архимандрита Јустина , који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. „Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру“ – вели Михаило, што значи да је  отац Јустин  са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково. Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Ју