„Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ (Матија Бећковић)
Косовско питање је, у сваком погледу, одавно постало парадигматско у нашој јавности. Отуда и својевремено констатација Жељка Цвијановића: „Реци ми шта мислиш о Косову, па ћу ти рећи твоје ставове о свим осталим темама“.
Преко „косовског случаја“ се све „ломи“ у нашем (политичком) животу: и евроинтеграције; и односи са вечито ангажованим великим силама на Балкану; и релације према НАТО-у; „вредносне вертикале“ и морални обрасци; унутрашња стабилност и спољнополитичко позиционирање. „Косово је грдно судилиште!“
Данас, после НАТО агресије 1999. године и једностране одлуке Албанаца из 2008, веће је и значајније него што је у новијој историји икада било. Тренутна конфузија је узрокована бркањем нивоа анализе када говоримо о ситуацији у којој се налазимо. Неопходно је, наиме, подсетити да је једна ствар шта хоћемо, друга ствар је шта можемо у постојећим околностима, а сасвим трећа ствар је шта чинити.
Наравно, пошто је Србија мала земља, зависна од низа спољних фактора, оно што хоћемо да предузмемо често и — не може. Ни много веће и утицајније државе нису у стању да испуне све што су дефинисале да хоће. Али, ми не можемо знати шта све можемо или оцењивати шта смо могли уколико то не упоредимо са оним што смо хтели чинити. У крајњој линији, уколико и не можемо у постојећим околностима вући потезе који ће утицати на побољшање положаја Србије, онда се не сме радити ништа што ће га драматично погоршавати. Шта хоћемо, шта можемо и шта чинимо су три нивоа анализе, у временском оквиру хијерархијски посложена као дугорочни, средњорочни и краткорочни, а у контексту деловања постављени као стратегијски, тактички и оперативни.
Према томе шта хоћемо и шта можемо, дефинише се и шта чинимо. То су већ потези тактичког карактера, некада и на дневном нивоу. Преговори се настављају или прекидају, негде се попушта, а негде затеже, некада се браните ћутањем, а некада претите…
Када се питамо шта хоћемона Косову, пред нас се постављају две могућности: бранити или одустати? Треће опције нема. Ако одлучимо да се бранимо, онда треба разматрати у наредним годинама (могуће и деценијама) шта можемо. Око тога је већ било речи међу нашим стручњацима у претходном периоду: постепено припремати решење о реинтеграцији АП КиМ у уставни поредак Србије уз обезбеђивање суштинских концесија за Албанце; или усмеравати процес ка подели (делимична одбрана); или инсистирати на међународној конференцији о (не)поштовању Бадинтерових принципа; или „замрзавати конфликт“; или дозволити да „Јужно Косово“ добије статус посматрача у Генералној скупштини УН уз потписивање свеобухватног споразума између Београда и Приштине… Ако одлучимо да од Косова одустајемо, онда је свака полемика о томе шта можемо излишна. Сагласићемо се са пријемом „Косова“ у УН, помоћи да се статус ове „државе“ у међународним односима потпуно легализује у легитимизује и — крај приче.
„Улазак“ у процес који су осмислиле западне земље предвођене САД не оставља могућност да дефинишемо шта можемо, јер је то прихватање онога што „они хоће“, а што је дијаметрална супротност сваком покушају „одбране Косова“. Приче о „разграничењу“ и „корекцији границе“ су само димна завеса да се лакше до тога стигне.
Несрећа текуће расправе о Косову, или боље рећи својеврсне кампање владајуће гарнитуре, јесте што смо почели од питања „шта можемо“, а не „шта хоћемо“. И онда, логично, никаквог смисленог одговора и разрађеног оперативног плана не може бити. Већ само (лажне) наде да ће нам неко понудити „или-или“ и тако нам омогућити макар некакав бенефит, достојан изласка из кризе која траје. И убеђивања да ће тај „позитиван избор“ омогућити да се једног дана консолидујемо, ојачамо и своје интересе на бољи начин штитимо. Јер, доћи ће нови инвеститори, биће нас милион више и шта све још нисмо чули.
Када тражимо одговор на питање шта хоћемо, треба имати на уму, како је писао Достојевски, да се „не рађа вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Нећемо ми дочекати „чудесно решење“ које ће нам понудити други, што ће нам потом обезбедити враћање самопоуздања, толико неопходног за изградњу државног система. Већ управо супротно: морамо упорно бранити своје право на постојање, веровати у исправност и доследност својих ставова које ћемо темељити на опсежној аргументацији и тако усмерити политичке токове у за нас пожељном смеру. То је једини начин да од „неуспеле“ постанемо „успела држава“.
Да осмислимо и спроведемо толико неопходне промене, али и сачувамо историјско-духовну вертикалу важну за наш идентитет. Тако ћемо остати и опстати. У опредељивању око тога шта хоћемо на Косову тиме се морамо руководити.
***
Спутњик
Коментари
Постави коментар