Дjечиjи логор у Јастребарском

Дjечиjи логор у Јастребарском jе био jедан од неколико логора за српске дjецу у Независноj држави Хрватскоj за вриjеме Другог свjетског рата. Први транспорт дjеце са загребачког колодвора стигао jе 11. јула 1942. године и та дjеца су смjештена у бараке италиjанске коњице. Када су усташе сазнале да се у те бараке желе смjестити српски дjеца, покушали су исте порушити. Само jедна од барака jе била уређена за становање, док су друге двиjе биле штале. Када jе транспорт са дjецом стигао у Јастребарско, установило се да су дjеца у очаjном стању заражена свим могућим болестима, што jе и раниjе константовано приликом дезинфекциjе у Загребу.

Пошто jе тоj дjеци било потребно посветити наjвећу могућу пажњу и смjестити их у било какву болницу, заслугом др. Никше Чернозубова jе уређена дjечиjа болница у дворцу грофа Ердедиjа на првом и другом кату, те су наjтеже болесна дjеца отпремани у дворац грофа Ердедиjа. У дворцу се раниjе налазио дjечиjи дом коjи су водиле часне сестре. Кревети су били у болници приправљени, али ниjе било ни лиjекова ни одjеће за дjецу, jер су скоро сва била или гола или у раздерана кошуљицама и са броjевима на плочицама око врата. Двиjе сестре помоћнице из школе за сестре помоћнице, сестре Мира и Винка, коjе jе на располагање руководитељу новоосноване болнице др. Драгишићу ставио др. Никша Чернозубов, извиjестиле су проф. др. Драгишића да часне сестре не даjу одиjело и постељину за дjецу иако jе имаjу много, те су ормари с одjећом и постељином морали бити насилно отворени те су прво наjтеже болесна дjеца обучена и смjештена у кревете. Сва дjеца су боловала од по неколико болести, нпр.. Комбинациjа тифус-дизентериjа, оспице, дифтериjа носа и ждриjела, улцерозне стоматитиде наjтежег ступња, много едема на ногама од глади.

Било jе и дjеце коjа су код наjмањег напора код устаjања из кревета да врше нужду нагло умирала и падала као снопље од опће тjелесне слабости и исцрпљености. Већ друи дан по оснивању болнице, љекари су уредили амбуланту гдjе су почели дjеци давати инфузиjе да би изгладњелоj дjеци повратили живот. Здравиjа дjеца су смjештена у бараке талиjанске коњице из коjих jе избачено ђубре а онда по поду разасута слама. Како jе на станицу у Јастребарско стизао транспорт за транспортом полумртве српски дjеце, а бараке и болница су већ одавно биле препуне, требало jе наћи нове просториjе за дjецу. Проф. Камило Бреслер jе сазнао да се у непосредноj близини Јастребарског у Реци налази неколико напуштених барака, такођер од талиjанске коњице, па jе одлучено да нови тренспорта упути у Риjеку.

Усташка посада коjа се налазила у Реки, порушила jе двиjе бараке чим jе сазнала да се у њих намjераваjу смjестити „партизанска дjеца“. Остале три бараке jе успjела спасити сестра Татjана Маринић, окречити и посути сламом иу њих смjестити дjецу. У jедноj бараци jе одмах основана болница коjом jе управљала др. Глумац уз помоћ сестре Татjане Маринић и гђе Чернозубов. У jесен 1942. године jе у Јастребарско стигао транспорт од 250 дjеце из „Дjечиjег дома“ усташке надзорне службе у Горњоj Риjеци краj Новог Марофа. Дjеца су сва боловала од пjегавца. Та су дjеца смjештена у напуштени фрањевачки самостан у Јастребарском у карантену. Здравствени надзор над овом дjецом jе водио др. Wесманн из Осиjека, а врховни надзор над свим болницама, коjе су спадале под дjечиjи логор Јастребарско, тj.. болница у дворцу Ердеди, болница у баракама у Јастребарском и Реки, те над болницом у самостану, водио jе проф. др. Бранко Драгишић.

ПОСТУПАК У ЛОГОРУ

Логорске болнице логора Јастребарско и настамбе за здравиjу дjецу у баракама иако без средстава и против воље усташа, организиране су биле тако да jе већ након неког времена морталитет дjеце почео опадати. Почели су стизати разне врсте лиjекова захваљуjући др. Никши Чернозубов и његовим приjатељима. Сестре помоћнице, на челу с Татjаном Маринић и Лином Падован су даноноћно бдjели над дjецом, скрбивши се за храну и млиjеко коjе су добивале из оближњих села од сељака.Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, коjе су имале управу у своjим рукама, нечовjечно су поступале с дjецом, изjављуjући отворено да су то партизанска дjеца, да су то српске дjеца и да помагати ту дjецу, значи одгаjати људе коjи ће касниjе њих клати .У томе се особито истицала часна сестра Пулхериjа Барта, управитељица, и часна сестра Лауренциjа, економ. Оне су ускраћивале дjеци храну, одjећу, обућу и постељину, те посуђе, иако jе тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настоjале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дjеци давале приjесан хљеб и ометале допремање млиjека, тако да се млиjеко редовито кварило, дотле се њима сервирало наjфиниjе jело, вино, колачи, црна кава, итд.. Дjецу су мучиле нарочито на таj начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дjецу да кажу своjе име и вjероисповиjест. А jедан свећеник, знао jе читаве сате и сате проводити краj умирућег дjетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживаjући садистички у мукама дjеце: „Реци, да ли си примио причест“?

Стариjу и здраву дjецу, и то дjевоjчице, иако су добро знале да су све православне вjере, тукле су и сили да иду пjевати у цркву, да пjеваjу усташке пjесме, те да дворе усташе, коjи су били дневни гости часних сестара. У том се нарочито истакла часна сестра Бозимир. Колико jе далеко ишло то мучење наjбоље се види из поступка часне сестре Пулхериjе, коjа jе Татjани Маренић из руке отела неколико дасака када jе са осталим сестрама помоћницама хтjела направити тоалет за дjецу, да дjеца не мораjу обављати нужду на отвореноме, на киши и вjетру. Не само према дjеци, већ и према сестрама помоћницама коjе су пружале помоћ дjеци су биле врло окрутне, те и њих тукле ако би дjеци дале сакупљену храну. Часна jе приjавила сестру Татjану Маринић усташком редарству да не одгаjа дjецу у усташком духу, те jе иста била одмах ухићена и разриjешена дужности, а на њено мjесто постављена Јелена Чернозубов, коjа jе такођер брзо смиjењена, те jе као одгоjитељица постављена усташкиња Ница Храниловић, а осим тога су у логор смjештени и органи усташке надзорне службе.

Сестрама помоћницама часне сестре нису дозвољавале да спаваjу у кревету иако су и саме биле болесне од дизентериjе, него су им кревете одузеле и присилиле их да спаваjу на бетону. А све то jер су добро поступале с дjецом. Мртву дjецу су часне сестре угуравао по двоjе а и више у сандуке од шећера, те их притом гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавали краj плота изван гробља, jер су била „шизматици“. Око 500 гробова безимене дjеце иза плота jаскаског гробља свjедочи о усташком поступку према тоj дjеци али и такођер о поступку часних сестара, а нарочито Пулхериjе и Лауренциjе, док страховито звуче риjечи предсjедника Хрватског Црвеног Крижа у Загребу приликом стизања посљедњег транспорта из Старе Градишке упућене сестри Драгици Хабазин, када jе рекао: „Зашто сте навукли толико те православне дjеце у Загреб, тим нисте учинили услуге ни поглавнику ни хрватскоj држави“. У jесен 1942. године престали су стизати дjечиjи транспорти у Јастребарско. Логор jе био препун, па су дjецу почели разврставати у логоре Сисак, Глухониjеми завод и Јосиповац. Социjални и здравствени радници настоjали су здраву и оздрављена дjецу из логора колонизираjу што се показало успjешно.

Броjни сељаци се jављаjу и узимаjу дjецу на отхрани и скрб, па jе концем студеног у Јастребарском у болници остало jош само стотину дjеце, док су остала колонизована. Када jе колонизациjа показивала велики успjех и када
се видjело да ће лиjечници и родољуби успjети спасити велики броj дjеце, усташка надзорна служба забрањуjе даљње колонизирање дjеце преко приватника и читаву колонизациjу препушта Каритасу, а усташе оjађени успjехом колонизациjе траже колонизована дjецу, те их на очи њихових хранитеља кољу или одводе поновно у логоре, ау више случаjева убиjаjу и скрбнике те дjеце. Дjечиjи логор у Јастребарском, заjедно с оним у Реки и карантену фрањевачког самостана постоjао jе око 4 и пол мjесеца, тj.. од 12. српња 1942. па до студеног 1942. године.Укупан броj дjеце коjа су била у Јастребарском логору износио jе 3.400, а старост дjеце jе износила од 1 до 14 година. Сва дjеца су била искључиво православне вjере сакупљена испод Козаре и допремљена из логора Стара Градишка, Млака и Јабланац.

(* Издвоjено из „Елабората о дjечиjим логорима у НДХ“ коjи се чува у Архиву Хрватске у Загребу)Милан Булаjић, Усташки злочини геноцида, Бг 0,1989, Рад, књига 4, стр. 780)

Ана Барта Пулхериjа – шездесетогодишња настоjница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе стариjа припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца.

Истицала се нечовjечним поступцима према дjеци и отворено говорила да помагати српски партизанску дjецу, значи одгаjати своjе неприjатеље. Знала jе садистички мучити дjецу и измишљала разне казне попут „слана вода“ и „крампус“ помоћу коjих jе из дjеце „истjеривала партизанског ђавола“. Усташама jе често приређивала гозбе и тjерала дjевоjчице да им пjеваjу усташке пjесме. Свjедок Јосип Лонжар сматра да су часне сестре насилно убиjале дjецу. У дворцу Ердеди више дjеце су паковале у сандуке од шећера а он их морао возити на гробље. Пред ослобођење земље, склонила се у jедан самостан у Словениjи, одакле jе 1947. побjегла у Аустриjу. Часна сестра Грациоза била jе њена замjеница и економ дома. Од хране коjа jе пристизала у из Министарства удружбе и Црвеног крижа, он jе издваjала наjљепше прехрамбене намирнице за усташе коjи су били стални гости дома, а често jе слала пакете и самостану у Мостар. Млиjеко коjе су сељаци довозили за дjецу, она jе остављала на сунцу и тек кад се почело кварити, давала га jе дjеци. Иза њих по нехуманим поступцима, ниjе заостаjала ни часна сестра Бозимир, коjа jе свако „злочесто“ диjете знала да шиба немилосрдно па да га онда тjера у цркву да се моли или да пjева усташке пjесме. У дjечиjем дому Јастребарско, радиле су jош и ове часне сестре: Валдемара, Винфрид, Флориjана, Арцоза, Гауденциjе и Викториjа, чиjа презимена нису позната, као ни њихово држање према дjеци.

-Записнички саслушање свjедока Јосипа Лонжара сачињено 19.новембра 1947. у Опуномоћству управе државне безбjедности за котар Јастребарско;

-Магнум кримен, стр. 825-826 (Драгоjе Лукић, Злочини окупатора и њихових сурадника над дjецом козарског подручjа 1941-1945 године)

Извор: ЈАСТРЕБАРСКО 1942.