Патријарх Иринеј писао Васељенском патријарху Вартоломеју о опасности украјинског раскола за цело православље!

Вишестранично писмо упућено Васељенској Патријаршији, у коме се износи разговор везан за појаве етно-сцхоластицизма савремене Ортодоксије изнедреном на Светом Синоду Српске Православне Цркве, послао је Патријарх Србије Господин Иринеј.

Агенција Црквених вести „Ромфеа.гр“, доноси данас ексклузивне вести у јавност, делове писма од петнаест страница, које је упутио Патријарх Иринеј, Патријарху Вартоломеју.

Разлог за ово писмо била је брига Светог Синода и Патријарха за уједињење Ортодоксне цркве, након интервенције Хијерархије Васељенске Патријаршије, везано за задатак обима аутокефалије Украјинских шизматских (расколничких, сепаратистичких) ентитета „упркос вољи…Руске Православне цркве“…у име некадашњег црквеног мајчинства…“нови, нормалан параметар“ и „сличан поступак је планиран кроз раскрсницу Македонске Православне цркве.“

„Порекло етно-сцхоластицизма, представља један од најтежих малигнитета савременог Православља“ наводи се између осталог у вишестраничном писму.

Такође, Патријарх Српски наглашава да модерне, секуларне државе, покушавају да користе Цркву за услуге идеологије и моћи и да би постигле тај циљ, прибегавају морбидном етно-сцхоластицизму и секуларној државној мисли, која заузврат „управља и прети универзалном и екуменском карактеру Цркве Господње у овом случају апостолском извору за све нације.“

Патријарх Иринеј пише: „ Државе, народи и нације, које данас називамо аутокефалним,у чину деловања режима политичких облика и разлога, оправдавајући ову појаву искључујући државну и националну изводљивост ( Украјина,“Северна Македонија“, Црна Гора) су комунистичке творевине, данас углавном са атеистичким вођама, као што је некрштен и безбожан вођа (гувернер) Црне Горе или патриотски лојалан шеф Украјине, са шизматским и унијатским свештеницима. Они не траже аутокефалност цркве, јер су претпостављамо верни чланови, корисни по принципу основе идеологије, моћи и штетних интереса. То је у својој анализи злостављање цркве и вере.“

„Да ли је сагласност Цркве за ово злостављање дозвољено? У зависности од трансформације и света тела, да ли се са тим треба усагласити- ово су питања усмерена од стране челника Српске Цркве, пре свега ка Екуменској Патријаршији. „Мајка Црква, названа у име првобитне Цркве, са свим својим жртвеним и светим активностима Цркве.“

По мишљењу Патријарха Српског Господина Иринеја: „Под било којим околностима, догађајима и притисцима, није могуће доћи до хитног решења, које потенцијално штети пан-православној цркви, чак и ако није у животном расколу, са друге стране, потребно је исцељење и лечење.“

Говорећи о Украјини, Патријарх Србије карактерише као „веома опасно-и као катастрофално, али не и фатално, јединство Божанске религије, Светог Православља“чин“ослобађајућих пресуда и обнављања шизматика у класи Епископа, посебно у случају Патријарха Кијева Филарета Денишенка, и обнову шизматичких заједница у литургијско и канонско друштво кроз покајање и обнову целог света, обзиром да је повређена Руска православна Црква, без сагласности Московске Патријаршије и без ове координације.

Такође, Патријарх Српбије наглашава да је интервенција (упокојеног) Григорија З. У Руској Цркви и његов став према Светом Патријарху Тихону (који је позван на одрицање), подршка расколу у обнови, у периоду око 1920.године и то у сваком случају не би требало користити као пример, који треба имитирати и понављати.

По речима писца писма, акт рестаурације украјинског шизматичара „значио је преокрет мучеништва руске државне Цркве“који ни на који начин не очекује Свету Србију „која сведочи Велику Христову Цркву“.

Коментаришући статус наводне субординације Свете Митрополије Кијевске, под јурисдикцијом Цариграда (Константинопоља) и да је „припадање њој стално“Патријарх Иринеј пита:“Како објаснити чињеницу, да је Москва тако дугорочно, дуже од три века или више, показивала, а и сада испољава правду према Кијеву, без било каквих протеста Велике Христове Цркве и закључује да“доступни историјски извори не потврђују веродостојност података о актима надлежности Москве од стране Кијевских власти“.

Подсећа и на историјски критеријум у хијерархијској традицији и деловању „старости“ и „старих“, „свих признатих односа“, који подржавају црквена права Руса у Кијеву.

Патријарх Иринеј је подсетио да је Синод на Криту сачињавало четрнаест аутохтоних православних цркава у својим данашњим нормама.

„Због декларације цркве Синода, имплицитно се наводи да се Укарајинска црква налази под надлежношћу Московске Патријаршије и да је то институција, која је самостална“

Наглашавајући чињеницу да је Цариградска црква једнако наследник Цркве и Кијева, као и Москве, Пекинга, Тирнавоса и других, патријарх Србије истиче: “Част и снага црквеног материнства у том смислу није довољно пружена, Црква има право да се брани на много начина, изазивајући уставно створену анексефалију и надлежност. “

Закључује се да Екуменска Патријаршија, не може аутоматски одлучити, о Српској и Руској цркви, као и о будућности Охридске архиепископије и Митрополије у Кијеву.

У писму се истиче да је процес аквизиције и проглашење нове аутокефалности договорен од стране локалних православних цркава.

Предвиђа, да ће Константинопољ бити једноставно, координатор питања. Након прихватања предлога од стране Цркве у вези са поделом аутокефалности на Епархије, то најављује аутокефалност локалних цркава, након консултација, а ствар се решава према заједничкој одлуци.

“Релевантни дефинитивни текст објављен је на страницама периодичног издања Свете Столице Светог Синода Екуменске Патријаршије.”

***

Ромфеа/Поуке.орг