Најлепше речи о српском сељаку: Стихови Добрице Ерића о Ризничару земље са душом великом ко планина

Једне од најлепших речи о српском сељаку поетски је у својој песми “Ризничар земље” обликовао наш познати песник, прозни и драмски писац и лирски здравичар Добрица Ерић.

Рођен је 22. 8. 1936. године у селу Доња Црнућа у Шумадији, крај реке Груже. Напајајући се најлепшим сликама природе, села и безбрижног детињства на селу, директно са извора Груже, овај шумадијски лиричар написао је 23 збирке песама, преко 40 књига за децу, неколико романа, позоришних драма… а аутор је и бројних историјских стрипова, сликовница и тд. Ипак, највише је чувен по свом родољубивом песништву захваљујући ком је, уз поезију за децу, највише награђиван.
Живи и ради у Београду и родној Гружи. Себе назива бившим чобанином и земљоделцем, занатлијом који је опробао срећу у разним занатима, професионалним песником и романописцем за децу и одрасле. Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за нашег познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Познат је као велики здравичар који своје песме рецитује јасно и гласно, без гледања у папир, са великим жаром. Једна од најлепших, посвећена српском сељаку, носи назив “Ризничар земље”.

Ризничар земље

Са свадбе у рат. Са гроба на мобу.
С коња на олују у најлуђем касу.
Ни бели брест у долу ни звоно на волу
нису му дорасли по стасу и гласу.

Подрумџија вина које многи гости
за овом светом софром грешно таје.
Само Он има наде и смелости
да гаји јагањце у ждрелу аждаје.

Само Он има душу ко планина
и срце што роји пшеничне варнице.
Само Он свемоћног Оца чобанина
који музе стадо у златне карлице.

Има све што нема а нема што има.
Спаљен и ускрсо у пожару жртве.
Ризничар земље, земљин син мезимац
на ког се срушише све небеске клетве.

Опанак