Момчилу Гаврићу Грци поставили златну плочу на Крфу, Митеран га 1985. одликовао, а у Србиjи нема споменик ни у родноj Трбушници. У рат отишао са осам година jер му jе Хрватска домобранска 42. дивизиjа масакрирала родитеље, седморо браће и сестара и баку.
ош мало па ће проћи пун век од почетка Првог светског рата, а по наjмлађем савезничком воjнику Момчилу Гаврићу у Србиjи се не зове ниjедна улица, школа или касарна. Рођен jе у маjу 1906, а у августу 1914. постао jе ратник. Учествовао jе у Колубарскоj бици, албанскоj голготи, рањен jе на Каjмакчалану, учествовао у пробоjу Солунског фронта и демобилисан jе са дванаест година као наjмлађи поднаредник на свету.
Момчило нема споменик чак ни у родноj Трбушници, где му се судбина преломила кад jе Хрватска домобранска 42. дивизиjа Аустроугарске воjске измасакрирала његове родитеље, седморо браће и сестара и баку.
– Велика добротворка Леjди Пеџет звала га jе српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му jе 1985. доделио орден, а генерал Лепардиjе jе рекао: „Штета што нисте били француски воjник, имали бисте споменик на Јелисеjским пољима“ – каже Бранислав Гаврић, син наjмлађег воjника у 33 воjске коjе су учествовале у Првом светском рату.
О трагедиjи и подвизима Момчила Гаврића почело jе стидљиво да се говори тек осамдесетих година прошлог века. Хероj jе умро 1993, а о његовим страдањима после ратова и данас се ћути.
– Хапсили су га бивши неприjатељи, аустриjски официри у jугословенскоj краљевскоj воjсци. Два пута су га у логор затварали немачки окупатори, а пред стрељачки строj су га извели и партизани.
Хапсила га jе Озна кад jе рекао да нам Албанци нису браћа у време кад су Броз и Енвер Хоџа били велики приjатељи – каже Бранислав Гаврић.
Хапсила га jе Озна кад jе рекао да нам Албанци нису браћа у време кад су Броз и Енвер Хоџа били велики приjатељи – каже Бранислав Гаврић.
Његов отац до смрти ниjе могао да прежали што су Срби два пута правили Југославиjу с људима коjи су чинили наjстрашниjе злочине над њима. Осуђивао jе краља Александра и Пашића, а jош више бившег аустроугарског воjника Јосипа Броза.
– Целог живота мучила га jе слика тела побиjених родитеља, браће и сестара у дворишту краj коjих су шенлучили воjници хрватске „Вражjе дивизиjе“, у коjоj jе био и Јосип Броз. На наjстрашниjи начин Момчило jе сазнао да злочине у Мачви нису чиниле неке „Швабе“, већ воjници из Хрватске и Босне, коjи су говорили истим jезиком као и њихове жртве. О томе jе морао да ћути у две Југославиjе, нарочито у Титовоj – горко констатуjе Гаврић.
Кад се прочуло да аустроугарске трупе убиjаjу све пред собом у Мачви и Поцерини, Момчилов отац Алимпиjе послао jе осмогодишњег сина код стрица с поруком да спреми неjач у збег. То jе спасло главу малишану. Кад се приближио кући и видео своjе наjдраже зверски побиjене, козjим стазама се запутио у врлети Гучева да пронађе српске воjнике. Пред команданта Шестог артиљериjског пука Дринске дивизиjе, маjора Стевана Туцовића, брата социjалисте Димитриjа, довели су дете, исцепано и крваво од пробиjања кроз жбуње и шипражjе.
– Испричао jе шта се десило његовоj породици и тражио топ да их освети. Исте вечери повео jе батериjског извиђача, Златиборца Милоша Мишовића у село, да му покаже неприjатељске положаjе. Заjедно су бацали бомбе и светили Гавриће. Тад су постали нераздвоjни – прича Бранислав Гаврић.
За jунаштво у боjевима на Гучеву и Колубарскоj бици мали Момчило унапређен jе у чин каплара, наjмлађег на свету. Почетком 1915. преживео jе епидемиjе коjе су десетковале становништво Србиjе. Последњи се повлачио са своjим „Дринцима“ под тешким борбама, jер jе дивизиjа имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра. Држећи се за шињел ратног поочима Милоша, мали Момчило jе прешао преко завеjаних албанских планина.
– Увек jе причао како су Арбанаси из заседа мучки нападали и пљачкали српске збегове, колоне живих костура. Милош jе пазио Момчила, давао му задњи залогаj, носио у наручjу. Једном jе високи Златиборац изнемогао сео у снег и рекао мом оцу да настави сам. Момчило се склупчао уз њега и рекао да неће да га остави, да ће умрети с њим. То jе дало снагу жилавом горштаку да настави мучни марш кроз сметове – каже Бранислав.
Кад су српски мученици стигли до мора, ниjе било обећане савезничке помоћи. Умирали су на улицама. Тек после претње руског цара Николаjа да ће потписати сепаратни мир с Немцима ако западни савезници не помогну Србима, стигле су „лађе француске“.
– На Крфу jе моj отац добио прву праву униформу, у коjоj jе 1916. отишао на Каjмакчалан. Ратни друг, у цивилу учитељ, у паузи битака учио га jе писмености. Наставио jе с подучавањем у болници, jер су обоjица били рањени. Једног дана дошао му jе у посету непознат човек и поклонио му сат и шваjцарски ножић. Био jе то Арчибалд Раjс – прича нам Гаврић.
– После пробоjа Солунског фронта пешке jе стигао до Београда и наставио ка Словениjи, где jе на Караванкама бранио „браћу“ од Италиjана. Кад се „Дринци“ вратише у Београд, пуковник Туцовић му издаде последњу наредбу, да иде у Енглеску, чиjи су добротвори преузели бригу о школовању српских сирочића. Био jе jедини дванаестогодишњи ђак у подофицирскоj униформи – казуjе Бранислав.
После три године у гимназиjи „Хенри Раjт“, стигла jе Пашићева наредба да се сва српска деца врате, jер су неопходна Србиjи коjу jе рат преполовио. Сирочиће су, уместо лепе речи, на београдскоj железничкоj станици сачекали жандари са задатком да их разводе кућама. У Трбушници jе затекао стариjу браћу, демобилисане ратнике, како животаре у беди. Одлучио jе да крене своjим путем.
– Радио jе многе послове у Шапцу и Београду док му неочекивано 1929. ниjе стигао позив за регрутациjу. Јавио се у касарну у Славонскоj Пожеги и рекао да jе четири године ратовао, да jе рањаван и носилац Албанске споменице. Официр Хрват издрао се и тражио да напише признање да лаже. Отац ниjе хтео то да уради и одлежао jе два и по месеца у затвору. Аустриjски официри коjи су водили нову jугословенску воjску, на сваком кораку су се светили ратним победницима, губитницима мира – прича Бранислав.
После воjске Момчило се вратио у Београд и завршио графичарски занат и обуку за возача. Оженио се Косаром, с коjом jе радио у фабрици хартиjе „Вапа“.
– Мобилисан jе пред Априлски рат 1941. у артиљериjски пук Воjске Краљевине Југославиjе у Колашину. Са грозом се сећао те воjске коjа му се распадала пред очима. Наjодвратниjи су му jе били крађа и уништавање топова. С тугом се сећао како су „Дринци“ чували и пазили своjе оружjе. Његову дивизиjу заробили су Немци и окружили бодљикавом жицом, али jе он успео да побегне – приповеда Гаврић.
Успео jе да се врати у Београд, где су приjатељи успели да га врате у фабрику „Вапа“, где jе био асистент Јевреjину кога нацисти нису дирали до 1943, jер им jе био потребан као стручњак.
– Тада су их ухапсили обоjицу. Оца су одвели у логор на Бањици, одакле jе пуштен после неколико месеци. Постоjе претпоставке да jе спасен захваљуjући Драгом Јовановићу, злогласном шефу полициjе. Он jе његов досиjе показао Немцима а ови су пустили старог ратника. Отац jе с радошћу дочекао ослобођење 1944. али му jе оно брзо пресело. Неко га jе оптужио за колаборациjу и изведен jе пред стрељачки строj. Срећом, наишао jе скоjевац коме jе током окупациjе давао драгоцени папир, и то га jе спасло од смрти – наводи Бранислав.
Ипак, то ниjе био краj Момчиловим мукама, иако се повукао у себе и ретко jе с ким разговарао.
Ипак, то ниjе био краj Момчиловим мукама, иако се повукао у себе и ретко jе с ким разговарао.
– Активисти „Народног фронта“ дошли су 1947. на врата нашег стана и тражили новчани прилог за „братски народ у Албаниjи“. Отац преко тога ниjе могао да пређе, рекао jе: „Не дам ништа Арбанасима. Осетио сам jа добро то њихово братство 1915. кад су нас убиjали“. Због тога jе осуђен на годину и по затвора. Кад се вратио, дуго ниjе говорио. Споразумевао се само покретима руку и мимиком. Мислили смо да jе онемео. Касниjе jе почео да говори, али до смрти ниjе рекао где jе био у затвору и шта су му радили – сећа се Бранислав Гаврић.
Наредба воjводе Мишића
Током обиласка Дринске дивизиjе на Каjмакчалану, воjвода Мишић се запањио кад jе у рову видео jеданаестогодишњег дечака у униформи. Строго jе упитао маjора Туцовића шта дете ради на Каjмакчалану. – Господине воjводо, каплару Гаврићу jе неприjатељ убио родитеље, седморо браће и сестара. С нама ратуjе jош од Цера, био jе на Колубари, прешао Албаниjу, дисциплинован jе и рањаван – одсечно jе рапортирао маjор Туцовић. По наређењу воjводе Мишића истог дана jе каплар Гаврић унапређен у поднаредника, а наредба jе прочитана у свим jединицама српске воjске.
Син Дринске дивизиjе
„Дринци“ су малишана задржали као „сина дивизиjе“. Један од ратника, кроjач у цивилу, од старих шињела му jе сашио униформу и шаjкачу. Воjници су му дали пушку са скраћеном цеви. На ножицама jе носио старе опанке, jер ниjе било тако малих цокула. У воjним извештаjима остало jе сведочанство о дечаку Момчилу коjи ниjе хтео да оде од топова и склони се у ров кад неприjатељ заспе батериjу ураганском ватром. – Оца нису могли да задрже у рову. На краjу су га пустили да повлачи конопце – окидаче топова – каже Гаврић.
Извор:Јадовно
Коментари
Постави коментар