Патријарх Павле о Космету

ИЗ АУТОБИОГРАФСКОГ ТЕКСТА "БЕЗ ОСУДА, ОТВОРЕНО, ОЧИНСКИ"

одломак

Својим доласком на Косово, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ, који треба сачувати.
Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније даје Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води.

Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити добро. Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда, октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да нису ни суђени. Ништа боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије, да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте
Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен-храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. 
Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од "насиља". То је за мене једно од суштинских питања Косова.

Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.

Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора.

На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним положајем републике, административним, привредним и другим питањима у којима друга страна има не само предност већине становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су 1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, с једне стране, и управо успостављене државе Албаније, уз све притиске аустро-угарске стране да и Дечани буду у саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у свему, иначе, антисрпска, и Аустро-Угарска је прихватила да Дечани имају предност над демографијом.

Садашња власт у Србији очито не зна за тај врло важан међународни пример.

***

Извор:Манастир Светих Архабгела Призрен