12. НЕВЕСТИ КАО 12.СВЕТИХ АПОСТОЛА

МАНАСТИР СВЕТЕ ПЕТКЕ  – ИВЕРИЦА

Сићевачка клисура, пробојница реке Нишаве, непроходна све до пред крај 19. века када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од Османског царства и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако „скромних размера и ненаметљивог изгледа“, значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости.

На ово је утицала чињеница да је још из доба Римског царства Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени “Виа Милитарис” заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.

Манастир се налази у атару Островице у оштини Нишка Бања на око 20 км, источно од Ниша према Пироту, у средишњем делу Сићевачке клисуре, на десној обали реке Нишаве.

Манастир Свете Петке Иверице рушен је и зидан четири пута. На првим темељима старијег храма(из 5.века), као градитељи се помињу Мрњавчевићи, па грузијски монаси из Светогорског манастира Ивириона(по чему је манастир и добио име), а последњи пут, у облику у каквом постоји и данас, подигле су је 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз кањон Сићевачке клисуре.

Бежећи испред Османлијске силе по балканским земљама, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете горе и манастира Ивириона, били су принуђени да се повуку из својих светилишта.У једном од турских пописа у време султана Мехмеда III (1595 – 1603), Манастир Свете Петке се последњи пут помиње, с краја 16. века као дужник десетка на жито, воће, кошнице, од млинова и осталог а износ намета говори да се у то време радило о добро стојећем манастиру.

Турци су мрзели Сићевачку клисуру и њене манастире(којих је било 20.)јер су пружали уточиште српским борцима за слободу и збеговима. Зато су у 16. веку упали на велики народни сабор у Иверици и у манастирској порти закопали 12 живих девојака у венчаницама, а затим спалили светињу.Ваљда су желели да симболичним бројем 12.покажу како закопавају и Христове Апостоле.И веру Православну.

Од тог првобитног манастира данас је видљив само мутвак – оџаклија старог манастирског конака и импозантна зарубљена камена пирамида, што сведочи о старости манастира. У откопаним старим темељима манастирске цркве, с краја 19. века, откривена су три слоја градње и пронађени предмети из различитих периода – копља, стреле, оклоп, новчић из времена краља Уроша I – што додатно говори о старости и разарањима првих храмова на овом манастирском простору.

По четврти пут подигле су га 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре.Том приликом војска је наишла на остатке тела закопаних девојака.

Према предању, у том периоду краљ Александар И Обреновић умало се није удавио у мору у Француској, па је војска из захвалности према Богу, одлучила да поново сазида цркву Свете Петке. Међутим, после три године војска више није имала пара за наставак изградње …

Када је чуо шта је његова војска учинила, одушевио се и решио да да средства да се црква сагради. Сам краљ Александар I Обреновић је био донатор цркве. После изградње војска је овде организовала манастир и он је то био пуних пет година.

На тај догађај подсећа и плоча у манастиру на којој се каже:

“У славу срећног спасења Врховног Команданта Краљевске српске војске Његовог Величанства Краља Александара I овај храм из темеља обнављају захваљујући се Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања који су према његовој узвишеној личности прожети.Официри и војници инжињеријски трупа.”

Изградњом грађевине руководио је капетан Живојин Дамњановић

Од освешћења 1898. године па све до 1903. године манастир је у поседу војске Србије и у њему су верску службу вршили војни свештеници, што потврђује указ краља Александра I од 19. фебруара 1901. године када је за старешину манастира постављен војни свештеник. Манастир је у том периоду носио име Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица.Тиме постаје јединствен у целокупној српској историји! Сачуван је указ краља Александра I Обреновића, којим се за старешину манастира војног Света Петка поставља војни свештеник г. Жунић. Овај документ датиран, 19. фебруар 1901.

У манастир сврате путници намерници, да запале свећу и погледају икону Свете Петке која се налази на иконостасу, која је по реплика икона цркве Христа Спаситеља из Москве, коју су спалили бољшевици.Верује се да поглед на ову икону открива душевно стање посматрача

Поред Цркве налази се и гробље, на коме је сахрањено неколико војника инжињераца који су страдали за време пробијања пута. Црква није живописана. Иконостас је постављен одмах по завршетку храма, дело уметника Милутина Марковића из Ниша. Поред храма налази се звоник са три звона, подигнут 1898. године. Од обнове у манастиру свете Петке никада није било монашког живота. У новије време изнад храма подигнут је конак.

Жика Ракић дипл.историчар.,професор