Манастир Суводол се налази у атару села Селачке на 26.километара од Зајечара и 20. километара од Књажевца.Налази се на једној заравни усеченој у северној страни планине Манастирска Глама,испод висова Јаношица (992.м),Ветрен (500.м) и Треска (1025.м).
Посвећен је Рождеству Пресвете Богородице.
Путописац Сопиенс Дон Шоп каже да је манастир подигнут између 1004.године и 1008.године у време када је Византијом владала Македонска династија (867-1056) а у доба владавине Цара Василија II Бугароубице (976-1025) који је освојио Видинску област.Крајем века цркву су до темеља уништили Кумани,Узи,Печењези.О овом периоду говори сачувани споменик из 1255.године.
По предању манастир је обновио Српски краљ Милутин након победе над Видинским кнезом Шишманом 1291.године.Највероватније из тог разлога Епископ Тимочки Милутин подиже капелу Светом Краљу Милутину у конаку манастира 1979.године,коју је освештао Патријарх Српски Герман.
Манастир је у потпуности обновио свети кнез Лазар (1371-1389).О овоме говоре писани документи с краја 14.века „Маринков Еванђелистар“, на пергаменту, и „Октоих“ из 1692. године. Оба писана документа је Маринко Станојевић узео из манастира Суводола и поклонио их Српској Краљевској Академији. Знамо то на основу писама која се у документима Александра Белића чувају у Архиви САНУ.
Остао је и запис Јосифа Панчића(на основу докумената јеромонаха Пимена) који је боравио у Суводолу 1863.године,са ученицима, да је манастир обновљен у потпуности и црква живописана 1645.године.
Стара црква манастира је порушена 1865. године, а на месту старе подинута је и освећена нова црква. Градња нове цркве почела је у августу 1866. године, за време владе Михаила Обреновића и Владике Герасима Стојковића, а освећена је и антиминсом троносана од стране Епископа Евгенија Симоновића 25. октобра 1869. године. Том приликом Епископ Евгеније је рекао: „Упамтите, ово су Свете мошти Пантелејмона, што се данас на овај Свети престо запечаћују!“
Иконе и фреске су јако страдале у турско-српском рату 1876. године када су Турци у храм унели сламу, полили је гасом и запаили. Црква је изгорела тако, да су само зидови остали.
Сведочанство бројних борби са Турцима представља и велики број костију које су пронађене свуда по манастирској порти и дворишту при изградњи нове цркве. Људске кости бивају избачене на површину земље чак и из пештери која се налази изнад манастира за време великих водостаја. Претпоставља се да су то кости које сведоче о страдањима током 11. и 12. века, и великом покољу у 17. и 18. веку.
У периоду од 1915. до 1918. године Бугари су држали Тимочку Крајину под окупацијом. У Манастир Суводол су поставили свог свештеника. Бугари су током 1917. године убили 82 свештеника и монаха, од којих су двојица била из Манастира Суводол. Један се звао Ђорђе, од народа назван Ђорђица, родом из Куманова, а другом име није познато.
Пре рушења старе цркве, манастир Суводол је посетио Феликс Каниц, који каже:„Године 1810. беше ту поприште једне битке између Срба и Турака. После пљачкања манастира Турци раскалише своју храброст на фрескама цркве, ноктима ископавши очи свецима. План, наново освећене цркве после тога, подсећа на Жичу. Према натписима, једно је звоно ливено у Пешти, друго 1858. године у Вршцу“.
Поред писаног документа, Феликс Каниц је оставио и цртеж из 1860. године на коме се налази манастир са водопадом.
Стара црква је била грађена у византијском стилу у облику крста,а нова је једокуполна грађевина правоугаоне основе.
Манастир је обилазио и краљ Алексадар Обреновић(1889/1893-1903).
Манастир је све до 1946. године био мушки манастир. Страда за време Другог светског рата, а и након њега доласком нове власти.Остаје без мушког монаштва и 1946. године се претвара у женски манастир,што је и данас. Долази сестринство из сремских манастира и тадашње Босне, а међу првима рођене сестре Девора и Анастасија Голић.
Последњи пут манастир је обновљен 1990. године под старешинством игуманије Анастасије Голић, и јеромонаха Јустина.
Архива манастира је више пута уништавана.
Предање каже да је манастир био са друге стране планине где није било воде.Када су монаси и народ угледали турке завапили су Пресветој Богородици која је цео манастир преместила на другу страну.Можда у овоме лежи одговор зашто се манастир који је пребогат водом,до данас назива Сув-о-дол.
Жика Ракић дипл.историчар.,професор
Коментари
Постави коментар