Приредио – Ђорђе Бојанић
За време Другог светског рата у Србији је било подела…партизани, четници, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се садa само СРБИ… Па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, Срби смо!!!
Где су корени пропасти… Православни народ напале су у двадесетом веку две најмрачније организације света, две интернационале: ватиканска интернационала, и комунистичка интернационала – Коминтерна, настала у Москви 1919. године, а корени јој потичу из Ватикана.
Те две авети, та два осведочена зла, две злочиначке идеологије – довеле су двадесетог века, СРПСКИ и РУСКИ православни народ на ивицу материјалне беде. Оне су оба ова јуначка, достојанствена народа, са најсветлијим тардицијама, историјом, културом и цивилизацијом, довеле на ивицу биолошког опстанка, до истребљења и нестанка.
Да би ефикасније уништили Русију као економског конкурента Западу, Ватикан је почетком двадесетог века лансирао деструктивну, регресивну идеологију – комунизам, који је 1917. године у Русију унео хаос и расуло у тзв.
Октобарској револуцији, чији је вођа био комуниста, бољшевик, антихрист, Владимир Илич – Лењин, по оцу Калмик – муслиман, а по мајци Јевреј из пољске јеврејске породице Банк. Лењин је 1917. године из емиграције у Швајцарској у запечаћеном вагону са огромном сумом немацког новца у злату, пребачен преко Немачке у Русију.
Његови су бољшевици искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију (као и тито-комунистичка антисрпска банда), у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће за 74 године владавине уништити руску економију, битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини. Комунисти су у тој револуцији у Русији убили око 1 милион православних Руса, а до пада комунизма 1989. године близу 5 милиона.
Комунисти су 1918. године убили све чланове руске царске породице Романових , каја је владала Русијом више од 300 година – убили су све који су имали било какве родбинске везе са њима.
Комунисти су у Русији убили и протерали око 130.000 православних свештеника и два московска патријарха, срушили су око 60.000 православних цркава, манастира и других сакралних објеката. Да би уништили породицу као основну ћелију сваког друштва, комунисти су у Русији увели тзв. “слободан брак, што је за само неколико година имало за резултат неколико милиона ванбрачне деце каја су постала велики друштвени проблем те земље.
У Другом светском рату погинуло је око 20 милиона Руса, а после рата настављено је уништење руске нације, руског православља и руске привреде. Најзад последњи председник комунистичке Русије Михаил Горбачов 1989. године наредио је рушење Берлинског зида , и тако ујединио Источну и Западну Немачку, поништавајући тиме резултат Другог светског рата. Истовремено је Горбачов прогласио “перестројку”, реорганизацију совјетске државе, што је довело до њеног коначног слома и распада на десетак самосталних држава.
Поред злочина над руским православним народом, комунизам је у двадесетом веку извршио злочин и над Србима.
Стога је ватиканско-католички поглавар, римски папа, 1994. године задовољно изјавио да је комунизам у Русији и уопште међу православним народима одиграо улогу која му је била намењена, деструктивну улогу, и да сада треба наставити дефинитивно уништење економије и духовности нарочито две најјаче православне државе Русије и Србије. Зато је 1982. године папа, први пут у историји, присуствовао стварању савеза са протестанском Америком: створио је осовину Рим-Вашингтон у оквиру Трилатералне комисије.
То је савез који су формирали председник САД Роналд Реган и римски папа Пољак Војтила, који је у мају 2001. године путовао у Јерусалим да се, по налогу Американаца и Трилатерале, извини Јеврејима за двехиљедегодишњи прогон од стране католичке цркве, и да се такође извини православнима за 1.000-годишњи прогон и убијање од стране Ватикана и за лажну оптужбу да су “шизматици”.
Треба одмах рећи да за време Брозовог комунистичког режима у Југославији није било могуће ни говорити ни писати о њиховим злочинима према српском народу. А злочини су према Србима стално чињени – геноцид над Србима у јачем или слабијем облику трајао је од 1919. до 1991. године, злочин је 1992-1995. године добио финале у разбијању Југославије, иницирању верског (грађанског) рата у Југославији, вршењу трећег геноцида над Србима у 20. веку, и убијању Срба у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини под зштитом страног фактора, поготово Ватикана и исламских фундаменталиста. То је само продужење геноцида који је 1941. године вршен под заштитом Хитлера и фашизма, а 1991-1995. године под заштитом Западних сила и НАТО пакта.
Тито је учествовао у казненој експедицији као аустроугарски каплар на Србију, почетком 1914. отишао је на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру исте године.
Према томе, Србе у двадесетом веку убијају и папа и фашисти и комунисти и западне »демократе«, сваки на свој начин, у свом интересу, са својим разлозима, сваки у своје време, а понекад и у комбинованом виду – на пример, Ватикан, комунисти и фашисти заједно. Од 1936. до 1939. године Броз је помоћу Стаљинове полиције поубијао све српске комунистичке руководиоце који су се налазили у емиграцији у Русији: Симу Марковића, професора математике на Београдском универзитету; затим професора Филипа Филиповића, једног од оснивача КПЈ; тројицу браће Вујовића; Владимира Ћопића; Петка Милетића, који је био кандидат Коминтерне за секретара ЦК КПЈ, и многе друге, оптужујући их Стаљиновој полицији да су “империјалистички шпијуни”.
Броз је оптужио и неке комунисте Хрвате и Словенце, који су били за сарадњу са српским комунистима. Затим је поубијао све српске комунистичке руководиоце у земљи и у грађанском рату у Шпанији, који је трајао од 1936. до 1939. године. Међу њима у Шпанији убијен је члан ЦК КПЈ Благоје Паровић. Када је “средио стање у партији” или када је “очистио партију” од опортуниста, шпијуна и непријатеља – како је Броз називао убијање својих неистомишљеника, он је формирао нови политички биро, као врховно тело КПЈ које је имало сва овлаштења у односу на комунистичко чланство у Југославији.
Тај Политбиро састојао се од пропалих ђака и студената, од неписмених или полуписмених људи као што су Јосип Броз, који је понављао први разред основне школе (завршио је само четири разреда – то је све дискутабилно о њему говорити јел се незна ни ко је… али ово су неки извори), два Словенца – Едвард Кардељје стао у другом разреду учитељске школе и то му је сва школска спрема, и Франц Лескосек, физички радник у железари; Црногорац Милован Ђилас, стао на другој години књижевности на Философском факултету у Београду; Србин Александар Ранковић, абаџија, имао четири разреда основне школе; Македонац Лазар Колисевски, физички радник у железари, као и Лескосек.
То је екипа “стручњака” која је почела комунистичку револуцију у Југославији 1941. године, по угледу на револуцију у Русији, и која је убијала српски народ по угледу на Лењина и Стаљина у Русији од 1918. до 1941. године.
Чим су комунисти у јесен 1944. године победили четнике на Јеловој гори, почели су ликвидацију свих својих противника (братске крви) и по селима и по варошима. У Ваљеву је побијено више од 2000 националиста, а када су заузели Београд и број им се не зна. Тако је било по свим селима и местима (како Ђилас каже: “на лицу места“).
Када је Други светски рат завршен, у Србији је у радости због победе над окупатором била јача и видљивија туга за погинулима. Као и 1918. године, када је захваљујући војним победама Србије створена Југославија, тако је и 1945. године, захваљујући Србима, обновљена та земља.
Један од основних задатака нове власти у Србији, био је да се дотуче “великосрпски шовинизам“.
Нова држава је снагом своје организоване власти, у име комунистичке револуције, систематски прогонила своје противнике. У том циљу извршена су масовна и тајна убиства десетина хиљада људи. На удару су били скоро сви они за које се претпостављало да неће прихватити идеологију комунизма и ново друштвено уређење.
Према тадашњим званичним ставовима, судије нису биле обавезне да имају правно образовање и да познају законе. Уместо тога, од њих се изричито тражила “безгранична оданост тековинама народноослободилачке борбе“. Судска делатност вршила се у складу са линијом КПЈ, која је била универзални закон за све злочине. Ти судови, уз војно искуство, највише пресуда изрекли су грађанским слојевима србијанског друштва.
Комунистичка власт није дозвољавала излазак на видело ниједне књиге која би показала свету стварне догађаје, какав је страшан злочин учињен према једној нацији која се борила за своју егзистенцију.
Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.
Ето… то је једна од верзија почетка страдања СРБА И РУСА од комуниста… можда се некоме неће свидети… али ово су чињенице… нажалост дуго скриване.
________
Коришћен делом извор – литература: др. Новица Војиновић
Коришћен делом извор – литература: др. Новица Војиновић
***
српска историја
Коментари
Постави коментар