Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем.
„Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“. Карл Билт (28. 4. 2014.)
Одлука васељенског патријарха Вартоломеја I је скандалозна. Још је горе што она може послужити као окидач за широку, синхронизовану акцију диљем православног света, са несагледивим последицама.
Иницијативу Зорана Заева о признавању неканонске Македонске православне цркве, у коју се у једном тренутку упетљао и заклети атеиста Алексис Ципрас, треба гледати, такође, у том светлу. Као и нову акцију Мила Ђукановића, који је подвукао да „СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори и да остаје ударна песница онога што желе идеолози Велике Србије и империјалне Русије на Балкану“.
Карл Билт је на самом почетку украјинске кризе закључио како су западни лидери дуго мислили како је проблем у комунизму, а нису схватили да је стварни узрок — православље:
„Русија је деведесетих година била боља држава него данас, јер је стремила демократији и западним вредностима. У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин не демонстрира приврженост међународним вредностима, већ православним“.
Хенри Кисинџер наводи како је Стаљин током конференције на Јалти, на констатацију Черчила како и Ватикан има неке захтеве око успостављања новог поретка у Европи, подругљиво упитао: „Колико папа има дивизија?“
Одговор је стигао четири деценије касније, са почетком протеста у Пољској, које је не само снажно подржао, већ донекле и инспирисао папа Јован Павле II. Остало је историја. Једном пробуђена свест народа Пољске, па затим и Мађарске и Чехословачке, коштала је комунистичку Москву најпре распада Источног блока, а убрзо потом и Совјетског Савеза.
Срушити централни стуб!
Нема свести без вере. Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем. Једнако као што је некада било за комунисте, тако је данас за неолиберале.
Обрачун са православљем се, дакле, већ неко време спрема. Или, тачније речено — са православном цивилизацијом. Неопходно је срушити централни идентитетски стуб источнохришћанских народа, сасећи њихову културу и религијску вертикалу из које се црпе вредносни обрасци и моралне норме.
Разлога за то је више, има ту и прилично идеологије, али изгледа како је геополитички најважнији. Географско круњење територије коју доминантно настањују православни треба интензивирати и у том циљу подстицати етнофилију, индуковати сукобљавања између братских народа и пројектовати неке нове ратове.
Неолиберални контранапад
У првом реду је, свакако — Украјина. Све што нису успели оружјем и политичким средствима, сада би неолиберални (западни) спонзори да учине преко поделе цркве.
Васељенски патријарх се у то уплео и постао саучесник у овом монструозном плану. Није нам објаснио зашто, нити којим се мотивима водио. Само се кратко огласио на Фејсбуку, наводећи да је одредио архиепископа Данила памфилског из САД и епископа Илариона едмонтонског из Канаде за егзархе цариградске патријаршије у Кијеву „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“.
Заједничко за оба свештеника јесте што су Украјинци, први из Ивано-Франковска, а други из Лавова, и што су већ забележене њихове активности по питању „осамостаљивања“ цркве у родној земљи. Наравно, на наредни корак Вартоломеја I и евентуалну одлуку о признавању аутокефалности Кијевске патријаршије (у Украјини највећи број верника окупља Украјинска православна црква Московске патријаршије, која делује као самоуправна црква са правима широке аутономије а на основу „Томоса патријарха московског и све Русије“ из 1990. године, док самопрокламована Украјинска православна црква Кијевске патријаршије није канонска и функционише од 1992. године) Московска патријаршија неће оћутати, јер се ради о грубом кршењу вековних правила.
Јерарси Синода Белоруске цркве изразили су протест против овог корака Васељенске патријаршије, јер он „представља агресивно мешање једне помесне цркве у унутрашње ствари друге помесне цркве, усмерене на подривање темеља међуправославног света и јединства“.
Васељенски патријарх не може додељивати аутокефалност на територији друге помесне православне цркве. Отуда и недвосмислена, директна или индиректна подршка свих помесних православних цркава Московској патријаршији.
Кључни проблем је, међутим, у томе што ће распламсавање кризе у Украјини и највероватнији улазак у „нови круг пакла“ који може чак резултирати и жестоким грађанским сукобљавањима (најжешћи ратови су они који се воде због религијских убеђења), бити само пола јада за православље.
Друга половина је у томе што се ново правило васељенског патријарха онда може (зло)употребљавати и на другим местима, па ће аутокефалност одмах тражити и делови осталих помесних православних цркава који се не налазе на територији „матичних држава“.
Пет плус једна православна патријаршија у СФРЈ?
Да, то управо значи да на простору бивше СФРЈ, може уместо Српске православне цркве, преко ноћи нићи још пет православних патријаршија. Плус и она на Косову, у одређеном политичком расплету, а који је недавно најавио Беџет Пацоли („Цркве на Косову нису српске, већ и српске и албанске“, рече Пацоли, па онда, водећи се новом логиком, зашто не би припадале некаквој косовској православној цркви).
Претпостављам да многима оваква упозорења делују претерано? Некима и смешно? Треба се подсетити да је указом Анте Павелића 3. априла 1942. године основана Хрватска православна црква. Рашчињени руски монах Гермоген (Георгиј Иванович Максимов) постављен је за патријарха, а чувени Савић Марковић Штедимлија за уредника часописа „Хрватска православна црква“ и издавача православног календара за територију НДХ.
Шири се хибридни рат
Било је таквих покушаја раније, биће их опет. Уосталом, поново смо у рату глобалних размера, истина претежно „хибридног карактера“ и са регионалним војним сукобљавањима, али који оставља велике последице и дестабилизује целокупан светски политички систем. У таквим околностима, а зарад победе која доноси огромне добитке, све је дозвољено, па и нови крсташки рат против православне цивилизације.
Наравно, не треба уопште сумњати у крајњи исход свега. Комунистичко безверје и покушај стварања бескласног друштва по сваку цену довели су до стравичних репресалија и диктатура широм света. Овај неолиберални покушај производи анархију епских размера. Анархија не може победити.
То нам објашњава и велики Александар Панарин:
„Православље је религија сапатништва са слабима — и као таква, она представља устанак против духа нове сегрегације, новога расизма“. Али, проблем је у томе што ће нас победа над анархијом коштати жртава, средстава и времена. Зато, нека Бог помогне васељенском патријарху. Да мало застане. И не чини нове кораке.
***
Спутњик
Коментари
Постави коментар