Писмо Србског патријарха Павла британском лорду Питеру Карингтону, октобра 1991. године

.”По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са територија на којима је вековима живео. Први пут се то догодило током другог светског рата, под тзв. Независном Државом Хрватском, преко 700.000 Срба заклано је и уморено. Са поновним проглашавањем независности Хрватске и изричитим признањем њеног представника Фрање Туђмана да је тзв. НДХ њена претеча у том наводно непрекинутом хиљадугодишњем континуитету хрватске државности, започело је ново, а по могућим последицама можда и погубније страдање Срба у Хрватској.
Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове НДХ пре или после иселе. Трећег нема. Зато их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.
Време је да се схвати да жртве геноцида и његови негдашњи, а можда и будући, виновници не могу више живети заједно. После другог светског рата нико није присиљавао Јевреје да живе заједно са Немцима у истој држави. Срби су, међутим, били присиљени да живе заједно са Хрватима, додуше у оквиру Југославије…
Границе те Хрватске нису ни историјске ни етничке, него одређене вољом Јосипа Броза Тита, вође комунистичке револуције у Југославији, а Хрвата по народности. Оног тренутка кад су Хрвати прогласили независност такве Хрватске, Срби у Хрватској су, користећи то исто право народа на самоопредељење до отцепљења, одлучили да живе у крњој Југославији, односно у држави у којој ће бити матица српског народа. У противном, пре или после били би изложени затирању свог националног идентитета, своје вере и имена, а можда и прогонству и физичком истребљењу. Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати.
Српска православна црква овим се не залаже само за историјска и демократска права српског народа већ жели да стане на страну правде и истине, универзалних и хришћанских принципа, на којима би морали да се заснивају односи међу људима и народима.“