Године 2003, крајем априла месеца, као председник Савета Београдског сајма књига, с Јагошем Ђуретићем, отишао сам на разговор с амбасадором Канаде у Београду, Дејвидом Меклененом. Подсећам да је у Србији, после убиства Зорана Ђинђића, било ванредно стање. Отказани су Београдски маратон и Београдски сајам аутомобила. Предложили смо му да Канада буде почасни гост предстојећег Сајма књига. Убрзо се јавио из Отаве и саопштио да је канадска влада прихватила позив. Дакле, ма колико нестварно, то је било храбро и далекосежно.
У међувремену је преведено и објављено на десетине књига канадских писаца. Био сам двапут у Канади, први пут у Торонту, Отави и Монтреалу, други пут у Квебеку. И „довео сам“ Квебек на Сајам књига у Београду. Убрзо су кренули и други послови. Слушао сам о мултикултуралности, о неповредивим правима свих заједница, до последње. И поверовао да у Канади нема подвала, понајмање острашћених, изговорених и написаних изјава затуцаних појединаца.
Овај најкраћи могући увод помаже ми да саопштим како је мој петнаестогодишњи унук, рођен у Торонту, одличан ученик другог разреда средње школе, приморан да из уџбеника историје, на енглеском језику, учи и да потврдно одговара како су Срби терористи. Гадна су, терористичка времена. Неки канадски неинтелигентан, писац уџбеника, уз сагласност власти, уврстила је Србе у оне најопасније. Како ли се осећа мој унук – терориста? И шта раде они у амбасади Србије у Отави?
Симон Симоновић, Београд
***
Извор:Политика
Коментари
Постави коментар