Др Драгољуб Михајловић (Фото лична архива)
Ово је прича о припаднику легендарне чете 1300 ђака каплара Српске војске у Првом светском рату, носиоцу Албанске споменице, народном лекару врањског краја са стажом више од пола века, др Драгољубу Михајловићу. Рођен је 1895. године у Црквенцу, поморавском селу поред Свилајнца, у сиромашној сељачкој породици опредељеној да се деца школују. Када му је отац добио службу у Врању уписао се у Врањску гимназију, а Први светски рат му прекида школовање. Иако кратковид и слабо ухрањен стојички је поднео велике ратне жртве, борећи се храбро, иако је био хендикепиран због слабог вида. Са четом прелази Албанију уз огроман напор и последњим атомима снаге. Када се мало опоравио мудри људи га шаљу са Солунског фронта 1918. године у Француску на даље школовање. Студије медицине редовно, за пет година, завршава 1923. на универзитету у Бордоу. У том граду усавршава и велики дар за музику – свира виолончело на концертима, што је наставио касније и у Врању.
Лекарску каријеру је 1923. започео у Прешеву, одмах по повратку у Србију да би три године касније био постављен за општинског лекара у Врању. Ту почиње његова антитуберкулозна мисија. У тандему са др Бориславом Петровићем, који је од своје ординације направио мали антитуберкулозни диспанзер, постигли су великим ентузијазмом знатне успехе у борби против ове пошасти која је харала јужном Србијом, пре проналаска стрептомицина. Вођен тананим хуманистичким мотивима он организује прво Антитуберкулозни диспанзер а касније и Грудно одељење при врањској болници. Пре рата је, користећи положај члана управе Градске касине, као важне културно-образовне установе, обезбеђивао знатна средства од чланарине, поред финансирања издавачке делатности (1932. покренуте су „Врањске новине”) и за лечење сиромашне деце у импровизованом одмаралишту на Пржару у току лета. И уз огромне редовне обавезе и рада без радног времена др Михајловић није занемаривао своје ратне другове, посебно солунце, не само из Врања него и околних места јужне Србије. Пацијенте и солунце је обилазио фијакером, чезама и јашући на коњу и по неколико часова до њих. Речју био је права мајка солунаша зато што је то било посредно поштовање њиховог дела, док је он студирао у Бордоу. Вредна хвале је анегдота о посети солунцу Стојану Томићу из Бујановца, који је био носилац два ордена: Карађорђеве звезде са мачевима, Француске легије части и Ордена руског крста. Када је посвећени лекар сазнао да је Озна, после Другог светског рата затражила, по наређењу из Београда, како му је рекао начелник Озне из Бујановца, рођак његове жене из Српске куће, да мора да му преда Карађорђеве звезде и пошаље их у Београд, Стојан је то одлучно одбио, као што је урадио и окупаторима у току рата. Његов син Влада Костић (ујак потписника ових редака) казивао ми је да је увређени Стојан после послужења ракије и домаћег сира избацио из куће незване госте. Када је чуо за то др Михајловић је одмах дошао код свог пријатеља, дочекан уз свињске вешаљке и омиљено докторово вино „комењак” које је сам правио познати власник подрума. После срдачног поздрава очевидно иритиран др Михајловић је одлучно затражио да Стојан окити орденима своје груди и у ставу мирно војнички поздравио за херојске подвиге на Церу и Мачковом камену додајући да је тиме заслужио још један орден за храброст и изљубио га.
О томе колико је др Михајловић био омиљен и частан човек, морални горостас и незаборавни добротвор сазнао сам и од Војислава Стојиљковића мог легендарног професора Врањске гимназије. Др Михајловић је пример високог културног обрасца заснованог на темељима хуманизма античке филозофије. Његов морални код је потврђен изузетним уважавањем пацијената чијем се оздрављењу искрено радовао. Колико је био омиљен у врањској чаршији говори податак да је једва успевао да свима који су га поздрављали скине шешир и отпоздрави. На његовом примеру треба проверавати своје погледе на људе и живот – закључио је овај мини есеј и поклонио ми је дивну Декартову књигу од „Атома до звијезда” којом ме је увео у лепоту науке и књижевности на чему сам му врло захвалан.
Много добрих дела је остало иза др Драгољуба Михајловића великана врањског здравства. Много је пружио и задужио житеље Врања. Ред је да му се подигне споменик попут Бујановчана, који су свом драгоценом изданку и изузетном алтруисти и водећем хирургу ВМА у Београду и директору Покрајинске болнице у Новом Саду професору Драгољубу Димковићу подигли бисту која краси улаз у Дом здравља у том граду, записао је врсни врањански хирург и врло агилни и писмен аутор књиге „Врањска болница” др Вукашин Антић.
Аутор: Љубиша Стојилковић
***
Извор:политика
Коментари
Постави коментар