У сјенци намјере Цариградске патријаршије да као прва међу једнакима покуша да наметне одлуку о признању Украјинске православне цркве, што би по оцјени представника Московске патријаршије, митрополита волоколамског Илариона, могло да доведе до раскола „читавог свјетског православља“, лебди и питање намјера Цариградске патријаршије када је ријеч о давању аутокефалије црквама у Македонији и Црној Гори.
Тиме би се осим Руске православне цркве (РПЦ) на удару највише нашла и Српска православна црква (СПЦ), која осим отвореног питања расколничке цркве у Македонији, има много проблема и у Црној Гори.
Да постоје индикатори који би могли да забрину СПЦ свједочи детаљ са недавно завршеног синаксиса (архијерејски сабор Цариградске патријаршије), на којем су, осим канонских и историјских питања о давању аутокефалије УПЦ, на дневном реду биле и двије теме везане за Македонију, односно, тамошњу православну цркву.
Интересантно је да је службена формулција на синаксису гласила: „Историјско истраживање цркве Охрида у односу на нови идентитет“, као и „Канонска и еклисиолошка обнова Скопске цркве“, без икаквог коришћења термина „расколници“, који је био уобичајен протеклих деценија, што упућује да Цариградска патријаршија има нови приступ и за православну цркву у Македонији, за коју би будући назив могао бити — Скопска црква, без коришћења одреднице Македонија.
Да се црква налази на рубу новог великог раскола са потенцијално несагледивим последицама, потврђују и ријечи протопрезвитер-ставрофора др Дарка Ђога, који се овом темом нарочито темељно бавио. Он за Спутњик истиче да се сада са правом може казати да је у питању неки вид „кубанске кризе православља“.
Када је пак конкретно ријеч о давању аутокефалије расколничким структурама у Украјини, др Ђого објашњава да ниједно такво решење сјутра не би створило јединствену помјесну цркву у тој земљи, али истовремено примјећује и да предлагачи свих решења за украјинско црквено питање „одлично знају да их је немогуће спровести у дјело без једностраних потеза Цариграда и одлучног одговора Москве, што значи: без могућег свеправославног раскола“.
Што се тиче позиције Српске православне цркве, др Ђого предвиђа да би једнострани потези Цариграда и у овом случају имали веома озбиљне последице. С тим у вези, он указује на везе Украјинске православне цркве — Кијевске патријаршије (УПЦ КП) — и тзв. ЦПЦ, будући да је патријарх УПЦ КП Филарет Денисенко 2010. године лично боравио у Црној Гори, док је и митрополит тзв. ЦПЦ Мираш Дедеић такође у неколико наврата био његов гост у Кијеву, када су заједно саслуживали.
„Уколико би Цариград дао аутокефалију УПЦ Кијевске патријаршије, Српска православна црква аутоматски не може остати у евхаристијском општењу са Цариградом и новоформираном ’јединственом‘ УПЦ будући да је УПЦ КП била у јединству са игроказном скупином ’Црногорска православна црква‘, а у том театру апсурда десило се да је једна од позоришних трупа, некаква ’Подгоричко-дукљанска епархија‘ приступила некаквој подједнако апсурдној италијанској епархији УПЦ Кијевске патријаршије“, указује Ђого.
Имајући у виду најновију констатацију представника РПЦ митрополита волоколамског Илариона, да су сва средства црквене дипломатије са Цариградом „данас исцрпљена“, те да је Руска црква најавила „прекид општења са Цариградом“, др Ђого закључује да би „давање аутокефалије некој замишљеној УПЦ од стране Цариграда уништило начин на који је до сада постојала Православна црква“, а што би приде отворило и „Пандорину кутију у међусобним односима помјесних цркава“.
Подсјетимо да је патријарх УПЦ Кијевске патријаршије Филарет деценијама био и митрополит кијевски Руске православне цркве, да би одлуком Архијерејског сабора РПЦ из јуна 1992. године био разријешен те титуле и „анатемисан“. Ако се зна да је питање аутокефалије УПЦ колико црквено једнако и геополитичко, онда није тешко предвидјети да би одлука Цариграда у правцу признања Украјинске православне цркве у перспективи отворила простор да црквени Кијев стане на чело читавог блока тренутно канонски непризнатих православних цркава, укључујући и оне у Македонији и Црној Гори. Треба ли рећи да би при таквом сценарију највише штете имале Руска и Српска православна црква.
***
Спутњик
Коментари
Постави коментар