Арсеније Чарнојевић☦️☦️☦️

Рођен је 1633. године на Цетињу. Монашком животу приступио је веома рано, да би већ са двадесет две године постао игуман пећког манастира, а у својој тридесет шестој години бива постављен на место патријарховог помоћника ,“коађутора“. Након тога, 1669. године постаје хвостански митрополит. Као новопосвећени митрополит боравио је у манастиру Дечани, да би на Спасовдан истегодине био хиротонисан у епископа. За пећког патријарха Арсеније је изабран крајем 1672. године. Био је веома активан у обиласцима пећке патријаршије, а посетио је и Јерусалим, где је боравио као гост патријарха јерусалимског Доситеја Нотара (1669-1707). У Србију се патријарх вратио 1863. године. Затекао га је Аустријско-турски рат, као и ситуација коју је као патријарх и духовни вођа свога народа морао да разреши.
Управо у то време војсковођа Енеја Силвије Пиколомини дошао је до Приштине са циљем да придружи Србе својој војсци у борби против Турака. Патријарх се састаје и договара о савезу с Пиколоминијем у Призрену, чиме је означен почетак пружања отпора турским освајачима после безмало три века ропства. После пораза од стране Турака, а страхујући од одмазде Османлија и у жељи да заштити преостали део свог народа, повео га је патријарх Арсеније јануара месеца 1690. године према Београду. Одмах по доласку у Београд сазива сабор, на коме је у присуству свештенства али и свих народних вођа договорено да се цару Лепополду упути захтев о“признању црквене аутономије и патријархове јурисдикције. „Пошто је као одговор од цара Леополда стигла повеља која изражава сагласност о аутономији српске цркве, велики број Срба прешао је преко Саве и Дунава, напустивши Београд непосредно пред његово освајање од стране Турака, 1690. године.
Био је то тужан збег Срба, колона без краја коју је на путу ка слободи и преживљавању предводио њихов патријарх Арсеније Осим новоизбеглих својих сународника и сапатника, Арсеније је будним оком патријарха мотрио и бдио над Србима у Лици, Срему, Славонији, Далмацији, где су они били на мети католичког унијаћења. Чинило се то у име Католичке цркве врло сурово, „милом или силом“, па је Арсеније ступио у отворену борбу против присилног унијаћења свога народа. Била је то исцрпна и дуготрајна борба која је трајала целих шеснаест година.
Храброст и неустрашивост патријарха Арсенија готово да није имала граница. Пошто је великим напорима преуредио Српску православну цркву, на Видовдан 1694. године упућује представку цару Леополду И у којој тражи да овај потврди седам епархијских архијереја.
Сви ови напори великог духовника утврдили су умногоме темеље Српске православне цркве, која се, захваљујући њему, почетком осамнаестог века развила у Карловачку митрополију.
У већ поодмаклој старости, пожелевши да се врати у Пећ, обратио се патријарх Арсеније свом пријатељу из младости, Доситеју Нотару у Јерусалиму, како би га овај посаветовао како да за свог живота уреди односе у оквиру Српске православне цркве како у матици, тако и изван њених граница, у Хабзбуршкој монархији. Јерусалимски патријарх је саветовао Арсенија да сви архијереји и сви православни буду подређени пресветој столици у Пећи и патријарху Калинику који је био од Порте постављен на место пећког првосвештеника.
Прослављени српски патријарх Арсеније умро је у Бечу, 27. октобра 1706. године, сахрањен је у манастиру Крушедол у гробници светог Максима, српског деспота.
Можда ће ипак на најбољи начин лик и дело великог српског патријарха дочарати речи његовог пријатеља патријарха јерусалимског Доситеја Нотара, који је он написао у писму Арсенију, где га назива „тринаестим апостолом кога уздиже сва источна, такорећи сва Саборна црква“.☦️☦️☦️